“Živeli su srećno do kraja života…”

Nismo nas dvoje za kuću u cveću i srećan kraj. Nismo oni koji će ostariti držeći se za ruke i nismo ono dvoje koji svake večeri zagrljeni legnu.
Nismo nas dvoje za “živeli su srećno do kraja života”, za bajku i ljubav koja će se prepričavati unucima.
Nisi moja životna ljubav i nisam ona koja može tvoja ludila da smiri.




Nismo nas dvoje onaj srećni par i niko neće izgovoriti “baš takvu ljubav želim” gledajući kako se grlimo na sred grada.
Niko o nama neće pričati uz setni uzdah i ono “eh, kako su se voleli” i neće za nama ostati baš nijedna pesma koja će nas jedno na drugo podsećati. Neće za nama ostati nijedna fotografija, ni naši inicijali urezani na nekoj klupi ili drvetu u parku, ni naši prijatelji se neće sećati da smo ti i ja nekad bili “mi”…
I imaćemo jednog dana tu kuću u cveću i srećan kraj, ti sa nekom koja te nimalo neće podsećati na mene, ja sa nekim koji ti ni po čemu neće biti sličan.
Imaćemo sa nekim “živeli su srećno do kraja života” i niko neće znati zašto se tvoja ćerka zove baš kao ja i zbog čega moj sin nosi tvoje ime.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *