TEBI – Tamara Popov (odlomak iz romana)

Nekada neke ljude poljubimo iz zabave, a zaljubimo se više nego što smo ikada pomislili da bi mogli.
Nekada sa nekim poželimo sve, a raspadnemo se brže nego što smo počeli.
Nekada za neke ljude pomislimo da su naši, a bili su sve sem toga.
Nekada nas oni koji su nas naučili da volimo nateraju da poželimo da nikada voleli nismo.
Nekada u trenu oka od svega postanemo ništa.
Nekada dvoje ljudi koji su se želeli za čitav život, postanu stranci.
Postanu ljudi koji su se nekada poznavali.
Oni ljudi koji se na ulici sretnu uz neprijatno „zdravo“ i skrenute poglede.
Postanu ljudi koji su svesni da su promašili živote.
Potpuno…

PROLOG

Milan i Olga upoznali su se jednog toplog leta sredinom osamdesetih. I dan danas tvrde da ih je sudbina naterala da sednu jedno pored drugog u vozu koji je iz Sarajeva išao za Beograd.
Ista ta sudbina ih je narednog leta oboje uputila u Dubrovnik i kada su se ponovo sreli više ništa nisu želeli da prepuštaju sudbini. Od tog dana nikada se nisu razdvojili na duže od sedam dana.
Venčali su se krajem osamdesetih u jednoj varošici na jugu Vojvodine. Živeli su u maloj kući sa njegovim roditeljima, nedovršenoj, sa velikim dvorištem i baštom punom ruža. Bili su srećni.
U jesen naredne godine Milan i Olga saznali su da će dobiti dete. Danima se slavilo u toj maloj kući, navraćale su komšije, mesili su se kolači, rakija se točila u potocima. Nagađali su hoće li biti dečak ili devojčica, birali imena i utrkivali se sa ponudama ko će češće da čuva bebu.
Nekoliko meseci kasnije država u kojoj su živeli bližila se raspadu, a varošica na jugu Vojvodine Milanu i Olgi više nije izgledala kao mesto u kojem će njihovo dete imati lepu budućnost.
Spakovali su se u nekoliko kofera i odlučili da odu u neki bolji svet. U neki bolji život.
Milanovi roditelji mahali su im sa kapije, ni ne trudeći se da sakriju suze, ne trudeći se da sakriju strah da možda više neće videti svoje dete, da možda nikada neće videti svoje unuče.

Milan i Olga su se, poput mnogih njihovih sunarodnika, smestili u Čikagu. Bilo je teško. Stan u kome su živeli imao je svega trideset kvadrata, Olga nije mogla da radi, a Milan je i danju i noću vozio taksi. Ništa njima nije bilo teško, jer su znali da sve žrtvuju za svoje dete.
I tamo počinje moja priča.
Tamo sam rođena ja, Anja Aleksić.
Nije bilo komšija koji su pili rakiju kada sam se rodila i nije bilo nikoga ko je želeo da me čuva. Ni bake da mesi kolače, ni deke da me uči psovkama dok baka ne obraća pažnju.
Bili smo samo nas troje. U dobru i zlu, za moju bolju budućnost.
Majka i otac su mi stalno pričali priče o svom gradiću, pričali su mi o baki i deki koji su jedva čekali da me vide, o komšijama koji su mi se radovali i ništa od toga nisam mogla da povežem sa hladnoćom u ljudima koju sam osećala u Čikagu, sa onima koji su živeli vrata do naših i nisu nam se javljali kada prođu pored nas, sa neljubaznim prodavcima u marketima, sa ljudima koji ulicama stalno nekud jure.
„Kod kuće je sve drugačije.“, govorila mi je često majka.
A moja jedina kuća bila je taj hladni grad. Za bolje nisam znala.
„Sledećeg leta ćemo sigurno otići u posetu baki i deki.“, govorio je otac godinama.
Ja sam u međuvremenu krenula u školu, stekla prijatelje i sve češće na očev i majčin srpski odgovarala engleskim. Činila sam ih tužnima.
Moj deka nikada nije dočekao da im dođemo u posetu. Milan i Olga su plakali, a ja sam sedela i gledala u njih, nesvesna da sam izgubila nekoga ko me je mnogo voleo iako me nikada nije video.
Imala sam dvanaest godina kada smo prvi put došli u Srbiju, koja je od njihovog odlaska preživela dva rata.
Baka me je grlila kao da nikada ne želi da me pusti, a ja sam u tom zagrljaju konačno razumela nešto više o toj kući koju su mama i tata toliko spominjali.
Tog sam se leta zaljubila u nešto što je trebalo da mi bude dom. U bakino dvorište puno ruža i zvezdano nebo. U komšiluk koji je bio kao velika porodica, u sve ono što u Čikagu nisam imala…
Jelenu i Sašu upoznala sam tog leta nesvesna da stičem prijatelje za čitav život. Ujutru bih, odmah posle doručka, izletela na ulicu i nisam se vraćala sve dok baka sa kapije ne poviče da je vreme za ručak. Pa opet isto do večere. Brzo sam se navikla na to da nas svi u kraju poznaju, da nam se javljaju sa osmesima, da Jelenina baka pravi najlepši domaći sok od višnje i da Sašina mama sprema najbolje palačinke. Navikla sam se i da mama i tata budu srećni.
Dve nedelje kasnije svo troje smo plakali kada sam oca pitala da li možemo da ostanemo.
„Mila, nismo razmišljali o povratku ni kada nam je tamo bilo najgore, nećemo ni sada kada nam je krenulo. Tako je bolje za tebe.“, rekao mi je on.
„Ali ja sam ovde srećnija.“
Setno se nasmejao, pomazio mi glavu i prošaputao „Shvatićeš kada još malo odrasteš.“




Tata je po povratku iz Srbije otvorio svoju taksi firmu, mama je konačno počela da radi u struci, a ja sam vreme koje nisam provodila u školi, provodila u boravku koji je bolnica organizovala za decu svojih zaposlenih. Mama je povremeno dolazila da me proveri, ali većinu dana je nisam viđala sve dok ne skine uniformu medicinske sestre i dođe po mene. Sva su deca u boravku bila znatno mlađa od mene i nisam imala šta drugo da radim osim da čitam i pišem. Pisala sam dnevnike, priče o letu u Srbiji, pisma Jeleni i Saši… Pisala sam sve ono što osećam i sve ono o čemu sanjam.
Za šesnaesti rođendan od roditelja sam dobila mali laptop i avionsku kartu za Beograd.
„Laptop je jer je kuća puna tvojih svezaka i uskoro će postati tesna i za nas, a ovo drugo je za malo inspiracije.“, pisalo je na čestitiki.
Vrištala sam od sreće.
Na kalendaru sam precrtavala svaki dan koji me je delio od kraja školske godine i putovanja o kom sam sanjala prethodne četiri godine. Mama i tata su me ispratili tužni jer nisu mogli da krenu sa mnom, a na aerodromu su me sačekali Jelenini roditelji i ona. Moja najbolja prijateljica. Imala sam u Americi drugarice, ali nijedno prijateljstvo u mom životu nije bilo poput onog kakvo sam delila sa njom. Baš nijedno.
Bakin zagrljaj i Saša dočekali su me na kapiji. Mislim da ni za sto godina neću umeti da opišem taj osećaj sreće koji sam imala svaki put kada nju ugledam ispred kuće, uvek u štrikanom prsluku, čak i kada je napolju trideset stepeni, i sa keceljom opasanom oko struka.
„Koliko si porasla, zlato moje.“, šaputala mi je dok me je grlila. „Moraću da te pazim od ovih mangupa.“, dodala je, a Saša je pocrveneo.
I tako je počelo moje leto u Srbiji.

(odlomak iz romana “Tebi”)

Možete ga poručiti klikom OVDE.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *