nedeljom

Nedeljom se nekako pojačaju nedostajanja, zar ne? Do nedelje je, sigurno.

Zato mi baš danas fališ duplo više nego inače, da me držiš za ruku ili da ti zaspim na ramenu. Da me grliš dok plačem, jer mi se baš plače.

Zato mi baš danas fali kuća koja miriše na kolače sa višnjama i četvoro ljudi koji za malim četvrtastim stolom igraju neku društvenu igru. I posvađaju se bar deset puta, pa se onda zajedno smeju.




Fale mi i one drhtave ruke koje su toliko nežno češljale i plele moju kosu. Ruke koje su grlile na neki poseban način. Fale mi oči koje su sa toliko ljubavi gledale i moje nestašluke i sve ono što sam radila dobro. I nedelja u njenoj kući, koju toliko često sanjam…

Fališ mi, jer da si tu sve bi bilo lakše. Nedeljna nedostajanja ne bi bila tako teška da mogu da ih podelim sa tobom, da možeš da me poljubiš u čelo i šapneš mi da će sve proći.

Ali plašim se… plašim se da si ovog puta ti moje najveće nedostajanje.

I plašim se da neće proći.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *