Faul u napadu – Tamara Popov – poglavlje 5

Obezbeđenje nas je iz prostorija košarkaškog kluba izvelo na sporedni izlaz. Mirko me moli da odvezem Alekseja kući, jer on mora kod advokata. Tek tada postajem svesna da se ovaj slučaj seli na potpuno novi nivo. Više ne radim sa problematičnim košarkašem. Radim sa ubicom.

Dok vozim povremeno bacam pogled ka suvozačevom mestu. On žmuri i ne progovara. Ne mogu ni da zamislim šta mu je u glavi.

“Sad me sigurno mrziš”, izgovara nakon što me uhvati kako ga gledam.

Razmišljam šta da mu odgovorim. Možda bi bilo logično da ga mrzim, ali to nije ono što osećam.

“Ne mrzim te, zapravo. Žao mi je”, kažem iskreno.

A on se slama i počinje da plače.




Stigli smo u njegovu kuću, a ja i dalje nisam smislila šta bih mu rekla. Ne znam ni šta da uradim. Ne znam da li posle ovog saznanja agencija uopšte nastavlja da radi sa njim. Gledam kako sedi poput nekog bespomoćnog dečaka i ne mogu da uradim ništa da bih mu pomogla.

“Hoćeš da pozoveš roditelje ili nekoga? Da se sklonim?”

“Ja… nemam roditelje”, izgovara posle malo oklevanja. “Oni ljudi koje ste juče izbacili odavde su mi tetka i teča. Sa njima sam odrastao.”

“Dobro, hoćeš njih da pozoveš? Sigurno su već čuli.”

“Poslala mi je poruku. Na putu su ovamo.”

Neprijatna tišina ponovo vlada, a ja se u sebi molim da što pre stignu i kažu mu nešto što će ga utešiti. Jer ja ne umem.

Minuti deluju kao sati. Imam osećaj da čitav dan sedim pored njega i ne progovaram. Deo mene želi da pobegne i zaboravi na ova dva dana, a drugi deo ne želi da ostavi Alekseja samog. Kao da ga poznajem pola života, a ne od juče.

Ustajem da skuvam neki čaj, čisto da ne bih samo sedela. Dok sipam proključalu vodu u dve šolje, u kuhinju ulazi Aleksejeva tetka. Grli me, a ja uzvraćam zbunjeno. Grli me kao da joj treba uteha i uopšte joj nije bitno od koga će je dobiti. Nema veze što me je juče prvi put videla. Zagrljaj je zagrljaj. A moj je od srca. Tugujem sa njima.

Iz torbe vadi bočicu nekakvih kapi i pita me koja je Aleksejeva šolja.

“Svejedno”, kažem.

Uzima mi šolju iz ruke i u čaj sipa nekoliko kapi.
“Mislite da će mu pomoći?”

“Nadam se da hoće.”

Ona izlazi iz kuhinje, a meni u tom trenutku zvoni telefon. Mama. Znam zašto me zove i imam želju da se ne javim. Ipak, odgovaram na poziv

“Gde si?”, pita bez pozdrava.

“Kod Alekseja.”

“Završili smo sa tim, vrati se u kancelariju”, izgovara baš ono čega sam se plašila.

“Kako završili?”

“Ovo sad ide na sud i prevazilazi naš posao.”

“Mama…”

“Teodora”, prekida me. “Imaš dva sata da se pojaviš u kancelariji.”

“Neću”, izgovaram i iznenađujem i sebe i nju.

“Molim?”

“Ugovor koji je juče potpisan važi šest meseci. Ne mogu da odem sada. Trebaće mu PR i dok traje suđenje.”

Ne progovara i znam da u sebi broji do deset kako mi ne bi rekla nešto što ne bi trebala.

“Kako si, zaboga, uspela da se zatelebaš u ubicu za manje od 24 sata?”, pita me.

“Ne pričaj gluposti. Ovo je samo ljudskost. Je l’ ti zvuči poznato?”

Ponovo tišina.

“U redu, ostani. Ali se iskreno nadam da nešto i radiš, a ne da sediš pored njega i držiš ga za ručicu.”




Prekid veze i prekid filma. Često se zapitam kako je moguće da me je ona rodila.

Vraćam se u dnevni boravak, gde je Aleksej gotovo već uspavan. Tetka mi zavernički namiguje, pa u tišini sedam na fotelju. Prelistavam medije i baš ništa ne zvuči dobro. Nijedna mogućnost. Nijedna verzija njegove budućnosti.

Iz crnih misli trgne me zvono na vratima. Aleksejev teča odlazi do vrata, a ja očekujem Mirka i advokata. Umesto njih u prostoriju ulaze dva policajca. Kao u magli vidim kako ga podižu sa ugaone i u daljini čujem kako izgovaraju.
“Uhapšeni ste zbog ubistva iz nehata.”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *