Faul u napadu – Tamara Popov – poglavlje 4

Dejan je kući stigao pred zoru. Mirisao je na alkohol, a ja sam se pravila da spavam. Bila sam preumorna za svađu. Deset minuta petljao je po sobi pokušavajući da otkopča dugmiće na košulji, a onda je legao obučen. Privukao me je k sebi i poljubio me u kosu, pa sam pomislila da je toliko pijan da se i ne seća da je ljut.

„Izvini.“, šapnuo je.

Oka nisam sklopila razmišljajući o tome zbog čega mi se tačno izvinjava dok misli da ga ne čujem.

Narednog jutra pokušala sam se išunjam iz stana, ali me je zaustavio na izlazu.

„Ne bi valjda otišla bez pozdrava?“

„Mislila sam da spavaš.“

Gledao me je naslonjen na zid, a čak i posle stanja u kom je sinoć došao kući, izgledao je savršeno. Crna kosa bila mu je razbarušena, bela košulja izgužvana i bez nekoliko dugmića, ali je i takav činio da mi se tlo izmakne pod nogama. Morala sam da ga zagrlim.

„Mrzim kad se ovako svađamo bez svađe.“, rekao je dok mi je ljubio kosu.

„Požuriću sa posla da se posvađamo kao ljudi.“

„Čekaću te ovde.“, smejao se i znala sam da će i jučerašnji dan završiti pod nekim prašnjavim tepihom, sa svim ostalim problemima o kojima nikada nismo pričali.

Samo što sam se uključila u saobraćaj, telefon je već počeo da zvoni.

„Stižem, mama.“, javila sam se.

„Aleksejev klub zahteva da on učestvuje na konferenciji za medije, zajedno sa trenerom i direktorom.“

Mrak mi je pao na oči.

„Idi pravo kod njega, ne trebaš nam u ofisu danas. Vidi sa Mirkom da to središ i zovi me ako ti nešto bude trebalo.“

Prekid veze.

Mrzela sam što se ponaša kao da sam lik u igrici kojim upravlja putem džojstika. Imala sam želju da zaustavim automobil i izvrištim se. Umesto toga dala sam gas i krenula ka Aleksejevoj kući van grada.

Dvorište je bilo potpuno sređeno, nije bilo traga od žurke, a za razliku od prethodnog dana, u kući me nije sačekala nijedna starleta.

“Uđi!”, viknuo je Aleksej kada sam pozvonila.

“Sam si?”

“Kao list na vetru.”

“Vidim, danas se bolje osećaš.”

“Samo ubeđujem sebe da je tako.”

Na momente mi ga je bilo žao i morala sam da podsećam sebe da je sam kriv za sve ono što mu se dogodilo.

Dva sata kasnije Mirko je došao da nas odvede na tu konferenciju. Aleksej sve vreme cupka nogom koja nije u gipsu i izluđuje me. Gušim u sebi želju da ga udarim preko kolena i nateram ga da prestane. Ne uspevam.

“Au”, govori uvređeno.

“Stvaraš mi nervozu i probićeš čoveku patos na autu.”

Bez reči se smiruje. Jedva dvadeset sekundi. A onda počne ponovo.

Iako smatram da sam ga dobro pripremila za razgovor sa novinarima i moguća pitanja, nervoza mi ne da mira. Osećaj da će nešto poći po zlu me ne napušta. On se dobro drži, ne govori previše, a kajanje mu se oseća u glasu.

Nekoliko telefona se oglasilo u isto vreme, a sa njima i moj. Pročitala sam maminu poruku baš u trenutku kada jedna novinarka podiže ruku i dobija znak da može da postavi pitanje.
“Upravo smo dobili informaciju da je osoba koja je bila smeštena u bolnici podlegla ranama zadobijenim u nesreći. Preminula je nakon operacije. Komentar?”

Gledam Alekseja. Molim se da i on pogleda mene kako bih pokušala da ga smirim. Ali on više ne vidi ništa pred sobom. Ustaje i ruši sve što se nalazilo na stolu pred njim, mikrofone, diktafone… a blicevi ne prestaju da sevaju.

Kroz moju glavu prolazi samo jedna misao. Ubio je tu ženu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *