Faul u napadu – Tamara Popov – poglavlje 3

POGLAVLJE 2

Imam utisak da prolaze sati dok pokušavam da odgovorim na njegovo pitanje, a da ne zvučim kao da me je uhvatio u nečemu što nisam smela da radim.

„Zapravo, da.”, odgovaram. „Volim tetovaže, ali se nikada nisam usudila da uradim jednu.”

Šokiran je što se nisam postidela, a moje unutrašnje „ja” igra pobednički ples.

„Šta si želela da uradiš?”

„Nešto što će tebi, verovatno, biti smešno.”

„Da čujem.” Već se smeje.

„Citat iz knjige o Hariju Poteru.”

Licem mu se raširio neki dečački osmeh i prvi put vidim kako izgleda kada mu se i oči smeju.

Nije stigao ni da mi odgovori, ni da mi pokaže svoju tetovažu, jer je u prostoriju kao furija uletela moja majka.

„Napolju je krdo novinara.”, rekla je zadihano. „Jeste vi završili za danas?”

Aleksej je slegnuo ramenima, a ja sam kratko klimnula glavom.

„Bićemo u kontaktu, važi? Zovi ako ti nešto bude trebalo.”, govorim mu, a on mi salutira kao da sam mu zapovednik u vojsci.

„Vidimo se, Teodora.”

Mama u autu histeriše jer „ne zna kako ćemo rešiti problem ovog nadobudnog kretena”, obaveštava me da žena koju je udario još uvek nije stabilno, i tek kad već treći put odbijem Dejanov poziv skapiram koliko je sati. Propustila sam ručak sa njim. Sve vreme sam koristila službeni telefon, privatni se nisam ni setila da pogledam.

„Dejan je dolazio u kancelariju po tebe.”, govori mi mama, jer je verovatno videla da mu odbijam poziv. „Rekla sam mu gde si.”

„Zaboravila sam da otkažem ručak.”

Mama nekoliko trenutaka ništa ne govori, ali znam da u sebi sagoreva ogromnu želju da izgovori nešto ružno o njemu.

„I dokle ćete da glumite tako savršen par?”

Brojim do tri.

„Mama, pusti. Srećna sam.”

„Volela bih da si srećna sa nekim drugim.”

Odlučim da joj prećutim i prekinem svaki dalji razgovor o mom momku.

„Kako ti se činila Aleksejeva izjava?”

„Odlično je. Ali se iskreno plašim da njemu čak ni ti nećeš moći da pomogneš. Ne znam zašto su momci koji tako dobro izgledaju gotovo uvek neopevano glupi.”

„Ne izgleda baš toliko dobro.”

Mama se okreće ka meni.

„Ti, devojko, nemaš ukusa. A i bolje. Ne treba mi da jednog kretena zameniš drugim.”

Prevrćem očima na njenu konstataciju i nastavljamo put u tišini.

Duboko udahnem pred vratima stana, jer znam da me sa druge strane čeka dečko koji je ljut. Ko zna koliko ću puta morati da kažem „izvini”, da bi Dejan prestao da se mršti.

„Stigla sam.” Ostavljam ključeve u činiji na komodi i osluškujem hoće li mi se javiti.

Tišina.




Nema ga u dnevnoj sobi, nije u kuhinji, a ni u spavaćoj. Pozivam ga, ali se ne javlja. Osveta za odbijene pozive. Glava već počinje da me boli, a suze mi se skupljaju u očima. Umesto da očajavam, odlujučujem da se istuširam, obučem nešto udobno i nastavim da radim. Posao mi je oduvek bio beg od stvarnosti. Dok sam pokušavala da sredim tuđe živote, nisam morala da brinem o tome što se moj raspada.

Kako bih smislila što bolju strategiju, odlučujem da o Alekseju saznam što više mogu. Ne o pravom njemu, već o onom Alekseju koji postoji kroz medije.

Sve sportske vesti bile su hvalospevi o njemu. Od kada je imao sedamnaest predviđali su mu veliku karijeru. Tri godine kasnije glavna vest bila je to da je odbio veliki klub kako bi ostao u onom koji voli od detinjstva. Stručnjaci su procenjivali da je tim potezom upropastio sebi svaku šansu da napreduje. Shvatila sam sada one suze u očima. Znao je da mu voljeni klub posle ovakvog skandala neće produžiti ugovor. A on, čini se, ni ovog puta nije želeo da ode od njih. Pogledala sam gomilu fotografija i ni na jednoj nije bio srećan koliko na onima sa terena. Ne shvatam zašto radi stvari koje mu uništavaju karijeru, ako toliko voli da igra… Nasmejala sam se kad sam zastala kod fotografije na kojoj je imao ne više od sedamnaest. Osim što je još viši, sa širim ramenima i što je svetlu kosu ošišao skoro do glave, nije se mnogo promenio. Grlio je loptu, a na licu je imao isti osmeh i isti sjaj u očima koji sam i danas videla. Glupan. Upropastio je sebi život. Imala sam utisak da mu taman popuštam, kad sam shvatila da ta fotografija vodi do njegovog profila na fejsbuku. Privatnog, koji uopšte nije bio privatan. Ruke su počele da mi se tresu kad sam shvatila da ga je starleta označila na fotkama sa žurke i da su te fotografije svima dostupne.

Gledam na sat. Skoro je pola jedanaest. Briga me ako spava.

„Halo?”, javlja se posle drugog zvona.

„Da li si ti normalan, čoveče? Zašto imaš privatni profil na fejsbuku?”

Nekoliko trenutaka ćuti.

„Teodora… a zašto ti kopaš po mom profilu?”

„Vidi, dečko, stvarno nije vreme da se ponašaš kao kreten. Nisam ti ja neka od tvojih devojčica bez mozga kojoj ćeš moći da skreneš tok misli tim… tim pokušajima da budeš dobar frajer. Ovo je posao! Kapiraš?!”

Nisam planirala, ali vičem na njega.

„Izvini.”, izgovara. „U pravu si.”

„Da li shvataš da ti taj profil uopšte nije zaključan? Da svi mogu da vide fotografije na kojoj grliš polugolu starletu, iste večeri kada si izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj je neko umalo poginuo? Molim te… Molim te, obriši to. Deaktiviraj taj profil. Pod svojim imenom koristi samo zvaničnu stranicu, a ako već želiš da imaš profil, neka bude samo za odabrane i neka bude pod nekim drugim imenom.”

„Dogovoreno. Izvini.”, ponavlja on.

„U redu. Laku noć.”, prekidam vezu.

Mama je u pravu. Gluplji je nego što sam mislila.

Pola sata kasnije stiže mi zahtev za prijateljstvo od osobe koja se predstavlja kao Hari Poter. Prevrnula sam očima, ali je ljutnja ponovo popustila.

Prvi radni dan, a već me je toliko puta izludeo.

Zahtev nisam prihvatila.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *