Faul u napadu – Tamara Popov – poglavlje 2

POGLAVLJE 1

Gledam ga i divim mu se. Kakav glumac. Skoro da sam mu poverovala.

„Znam da nisam prvi put uradio ovakvu glupost. Ali prvi put sam zaista svestan posledica koje će moje ponašanje imati. Po moj život, karijeru, a najvažnije… po život žene koja je povređena u nesreći.”

Dramska pauza. Suze u očima. Bravo, mali.

„Žao mi je. Ne znam šta drugo da kažem. Znam da ovo, nažalost, ne mogu da ispravim. Ali sam siguran da neću ponoviti… Apelujem na sve mlade ljude da ne sedaju u automobile pod uticajem alkohola. Bolje je da problem sprečite, nego da ga postanete svesni tek kada dođete u moju, ili još goru, situaciju. Molim vas, ljudi…”

Iiiii rez.

„Odlično.”, kažem. „Postaviću na mreže pre nego što objave u vestima.”

„Hvala.”, odgovara i dodaje mi svoj telefon.

Trebalo mi je tri minuta da video okačim na Fejsbuk i Instagram, a njemu su za to vreme stigle poruke od četiri različite devojke. I nijedna nije bila od one koja je pre pola sata izašla iz njegove kuće.

Slučajno, ali stvarno slučajno, ga gledam zgađeno dok mu vraćam telefon. Otvara usta da nešto kaže, verovatno pomalo šokiran mojim ponašanjem, ali u tom trenutku Mirko ulazi u kuću.

„Zvali su iz kluba.”

Vidim mu na licu da je iste sekunde zaboravio i moj zgađeni pogled i devojke koje su mu slale poruke. Pa čak i onu ženu koju je udario kolima. Košarka. To je jedino što mu je važno.

Posmatram ga dok mu Mirko govori da će kasnije doći da ga pregleda klupski doktor. Hvata se za glavu dok sluša kako će mu suspenzija trajati do isteka ugovora.

„To je još šest meseci. Verovatno se do tada nećeš ni oporaviti. Kad sve prođe naći ćemo ti drugi klub.”, kaže Mirko. Alekseju se oči pune suzama. Ove su iskrene. Ne glumi. „Ako uopšte budeš u stanju da igraš posle tog preloma.”

Zgrožena sam sobom koliko mi je ga je zapravo žao. Kao da se nije sam nalio alkohola i ko zna čega, kao da nije sopstvenom greškom izazvao nesreću i kao da nije kriv što se jedna žena, tamo negde, bori za život.

Milion puta sam bila u situaciji da gledam kako se klijentov život raspada pred mojim očima. Svakom sam do sada uspela da pomognem. Možda ću uspeti i ovom momku. Možda će mi poći za rukom da učinim da ga ne gledaju baš svi ljudi popreko kada izađe na ulicu. Možda će izbrisati ljagu sa svog imena. Ali ono što je njemu bitno, ja ne mogu da uradim. Ne mogu da ga vratim na taj košarkaški teren.

„Teodora, mogu li da te zamolim da ostaneš sa njim na kratko? Taman dok vi prođete ta tvoja pravila i sačekate Dnevnik, ja ću se vratiti.”, Mirko mi prekida tok misli i shvatam da sve vreme blenem u Alekseja.

„Da, da, nema problema.”

Nekoliko trenutaka petljam po svojim papirima i telefonu, trudeći se da ga ne pogledam. Ali osećam njegov pogled. Hrabro podižem glavu, da započnem razgovor o poslu, ali me on preduhitri.

„Reci mi, Teodora… kakav to problem imaš sa mnom?”

Način na koji izgovara moje ime natera me da se trznem.

„Ti si moj problem od glave do pete, šta tu nije jasno? A posao mi je da rešim taj problem.” Pokušavam da se opušteno nasmejem. Ne uspevam.

„Ne govorim o tome.” Gleda me prodorno, toliko da mi je teško da taj pogled izdržim na sebi.

„A ja govorim o poslu. Zbog toga sam ovde i to treba da ti bude jedina briga.”

„Kako planiraš da učiniš da me ljudi vole, kad me i sama gledaš tako… kao da sam otpad?”

Provaljena. Jebiga.

„Slušaj, Aleksej… Ja tebe ne poznajem. Znam ono što mi je servirano u medijima. Poenta celog ovog našeg poznanstva jeste da promenimo tu medijsku sliku. Dakle, nastavi da sarađuješ, slušaj ono što ti govorim i prestaću da te gledam… tako.”




„Ne dopadaš se ni ti meni. Samo da znaš.”, govori i okreće se ka televizoru.

„To mi zaista nije bitno.”, odgovorim iskreno.

Dnevnik se završio, a Aleksejev telefon zvonio je svaka dva minuta. Ni sama ne znam koliko sam puta izgovorila „Gospodin Nemanjić neće davati izjave o nesreći”, pre nego što mi je oteo telefon iz ruke i tresnuo ga o zid.

Odlučila sam da prećutim njegov izliv besa.

„Mislim da su dovoljno puta čuli da neću davati izjave, neka razglase među sobom. Lešinari.”

„Ne brini, izmisliće ih sami.”

Šokirano se okrenuo ka meni.

„Šta, kao, nikad nisu izmislili nešto o tebi i objavili?”

Gleda me i ne trepće. Kao neko naivno dete. Počinjem da se smejem.

„Šta je?”

„Pa, dušo, o tebi nisu morali da izmišljaju. Verovatno su sve gluposti koje si napravio bile za nepoverovati, gde još i da dodaju.”

„Nije smešno.”

Ali ja se i dalje smejem. „Nisam ja radila te stvari, sam si…”, dodajem tiše, a on me strelja pogledom.

Dva sata sam pisala mejlove, razgovarala sa novinarima i pravila planove za Aleksejevu budućnost. Momak je za to vreme spavao. Ugaona na kojoj leži ja zaista dugačka, ali mu stopala vise sa nje. Zbog gipsa na nozi sve vreme je sedeo, pa do ovog trenutka nisam ni shvatila koliko je zapravo visok. Gledam ga i ne mogu da se ne zapitam kako uopšte može da spava tako mirno, snom pravednika. U jednom trenutku podiže ruku iznad glave, a maslinasto zelena majica se podiže taman toliko da mogu da vidim delić tetovaže na boku. I nešto mi ne da da skrenem pogled.

„Teodora.”, izgovara onako i ispada mi telefon iz ruke.

„Molim?”

Ugao usne izvija mu se u neki poluosmeh i shvatam da je to najpribližnije osmehu što sam od njega videla, a skoro čitav dan tu sedim.

„Hoćeš da ti pokažem tetovažu?”

Bože, spasi me.

POGLAVLJE 3

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *