Faul u napadu – Tamara Popov – poglavlje 1

UVOD

Alarm se oglašava već treći put i u pokušaju da ga isključim rušim ga sa noćnog stočića.

„Šteta što odlaganje alarma ne zaustavlja vreme.” , šapuće mi Dejan dok spušta usne na moj vrat.

„Je l’ možemo da se pravimo da zapravo zaustavlja?”

„Ne moraš dva puta da pitaš.”

Osećam njegov osmeh na svom vratu i znam da to znači da ćemo oboje zakasniti na posao.

Četrdeset minuta kasnije pozdravljamo se na parkingu i svako odlazi svojim putem. Dobacuje mi „vidimo se na ručku”, a ja se grizem za usnu dok razmišljam kako mu dobro stoji tamno sivo odelo. I kako će još bolje stajati na podu naše spavaće sobe večeras.

Na posao stižem pet minuta nakon što je počeo sastanak i ulazim u salu bez reči. Moja šefica optužujuće baca pogled na ručni sat, ali mi ništa ne govori. Zadovoljno se smeštam u fotelju na čelu stola i fokus sa Dejana i kreveta iz kog sam upravo izašla potpuno prebacujem na posao.

„Jutros smo dobili možda najzahtevniji zadatak još od kad smo prali onog iz vrha kad je napravio dete ženi kolege iz stranke. Kontaktirao me je agent Alekseja Nemanjića. Ono što o tom momku znamo jeste da mu je srednje ime Problem. Alkohol, starlete, tuče, brza vožnja, marihuana… sve je to jedno veliko ništa u odnosu na ono što se jutros dogodilo.”

Pravi dramatičnu pauzu, a potom nam pušta televizijski prilog.

Košarkaški reprezentativac Aleksej Nemanjić uhapšen je jutros, nakon što je u pijanom stanju izazvao saobraćajnu nesreću u centru grada. Tri osobe, uključujući i Nemanjića, zadobile su lakše telesne povrede, dok je šezdesetdvogodišnja žena prevezena u Urgentni centar sa teškim povredama i lekari se bore za njen život.

Isključen televizor i još jedna dramatična pauza.

„Ni sama ne znam kako, uspela sam da sprečim da ovo izađe u prvom Dnevniku jutros. Biće prikazano u podne, a naš posao je da do tada smanjimo obime ove katastrofe. Aleksej je u međuvremenu izvučen iz pritvora, što malo olakšava situaciju. Ideje?”

„Neka sam izađe u javnost sa pričom pre nego što procuri iz drugih izvora. Konferencija za medije ili još bolje društvene mreže. Brže će ići tako. Javno pokajanje, malo suza…”, izgovaram.

„Lela i Sofija, podelite Teodorine klijente. A ti ćeš, draga moja, od ovog trenutaka biti zadužena da Aleksej Nemanjić brzinom svetlosti u medijima postane svetac, kao prezimenjak mu Rastko. I to nema nikakve veze sa tim što svakog dana kasniš na posao. Ostali, slobodni ste.”

Čekam da kolege napuste konferencijsku salu pre nego što započnem svađu.

„Zaista, majko? Dokle ćeš da me ponižavaš?”

„Dokle ćeš ti da gaziš po mom autoritetu? Kasniš treći put ove nedelje, a tek je četvrtak.”

Prevrćem očima i ne nastavljam raspravu, jer znam da je u pravu.

„Nemamo vremena za ovo. Aleksej nas očekuje.”

Uzima torbu sa stola i sigurnim korakom napušta salu. Pratim je, nimalo srećna zbog načina na koji mi se dan za samo pola sata potpuno pokvario.

***

Skoro sat vremena vozile smo se do kuće Alekseja Nemanjića. Osim što je u gradu bila gužva, lik koji je uvek u centru zbivanja želeo je da mu kuća bude van svega toga. Zaustavljamo se ispred dvospratnice kojoj je čitav gornji nivo u staklima i tačno znam kakav me momak očekuje unutra. Pomisao da mi je on sada jedini klijent već mi izaziva mučninu. Prokleti Dejan i način na koji se budimo. Da nisam kasnila na posao, možda sada ne bih bila u dvorištu sa bazenom, oko kog je bilo gomile razbacanih flaša, stakla i da… gornji deo ženskog kupaćeg kostima. Uzalud sam se ponadala da me i vlasnica te krpe neće sačekati kad prođem kroz ulazna vrata.




Jedva da smo prešle prag, a do ušiju mi dopire majčino „gospode bože”, izgovoreno zgroženo prizorom pred nama. Prostrani dnevni boravak sa razlogom je pun negativne energije. Aleksej sedi na sofi, a desna noga, zavijena gipsom, podignuta je na stočić ispred. Pored njega plače starija gospođa, dok je čovek sličnih godina teši stiskom ramena. Aleksejev menadžer preti da izliže pod jurcajući nekoliko koraka levo, pa isto toliko u desnu stranu. A pored prozora, kuckajući po telefonu, sedi poznata starleta. Nezainteresovano podiže pogled ka nama, a potom se vraća pisanju poruka. Mama još jednom izgovara „gospode bože”.

„Hvala što ste tako brzo došle.”, govori nam menadžer, ljubi moju majku u obraz i pruža mi ruku. „Ja sam Mirko, Aleksejev menadžer.”

„Teodora.”, kažem.

„Teodora je moja ćerka i najbolji stručnjak za odnose sa javnošću kojeg naša firma ima da ponudi. Otkazala sam joj sve klijente i od danas je njena jedina briga da Alekseja izvuče iz gluposti koje je napravio. Zaista se nadam da će momak sarađivati bez pogovora, jer u suprotnom ova saradnja nema smisla i neću svoje najbolje resurse trošiti na nju.”

„Ne brini, sarađivaće.”, izgovara Mirko oštro, gledajući popreko Alekseja.

Prilazim svom novom klijentu i pružam mu ruku, a po njegovom pogledu shvatam da ni on nije oduševljen što će morati da radi sa mnom.

„Obično sa klijentom prođem kroz neka osnovna pravila i uslove pre nego što započnemo posao, ali nam trenutno gori pod nogama, pa ćemo to obaviti kasnije.”

Bledo me gleda dok mu pružam papir sa tekstom koji će izgovoriti u obraćanju javnosti.

„Šta je ovo?”

„Nešto što ćeš čitati dok ne naučiš napamet svaku reč, jer ćeš se za pola sata obratiti svojim pratiocima na društvenim mrežama i objasniti im šta se dogodilo ovog jutra.”, odgovaram.

„Molim te, nemoj da spomeneš da sam bila u kolima sa tobom.”, prilazi nam starleta i dalje gledajući u telefon.

„Naravno da neće spomenuti.”, kažem. Odakle joj, pobogu, ideja da će u pokušaju da sebe predstavi u najboljem svetlu izgovoriti da je ona bila sa njim? „Zamolila bih sve osim Alekseja i Mirka da napuste prostoriju. Ovo zaista moramo da shvatimo vrlo ozbiljno.”

Stariji čovek i žena se pozdravljaju sa njim uz reči da će se vratiti da ga obiđu popodne, a starleta ne mrda sa pozicije pored prozora. Nakašljem se i Alekseju postaje jasno šta treba da uradi.

„Hana, idi kući.”

„Pa kako da idem kući, Aki? Kako da se vratim u grad?”, krevelji se.

„Mirko, daj joj pare za taksi.”

Uzima novac i odlazi bez reči, a ja smirujem nagon za povraćanjem. Okrećem se ka Alekseju, a on, pomalo stidljivo, sleže ramenima. Mirko odmahuje glavom, a meni istina udara šamar.

Ovom liku ne treba PR. Treba mu dadilja.

I biće ovo luda vožnja.

POGLAVLJE 2

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *