DNEVNIK JEDNE LJUBAVI – Tamara Popov (odlomak iz romana)

Kažu da je u prirodi velikih ljubavi da nas veliko i iznevere. Da nas prvo uzdignu do visina, da osetimo let u kosmos… A onda nas bace na zemlju.
Velika ljubav izgazi naše najveće slabosti. A često za velike ljubavi biramo male ljude koji joj nisu dorasli. I te velike ljubavi i mali ljudi ostaju deo nas zauvek. Ostavljaju bolne ožiljke na srcu.
Koji u nekim slučajevima nikada ne prestanu da bole.

Dom.
Šta je zapravo dom?
Ona četiri zida u kojima sam provela prvih sedamnaest godina svog života? Ili oni zidovi među koje me je majka zatvorila bežeći od propalog braka? Onaj iznajmljeni stan u kom sam živela dok sam studirala? Ili ovaj u kome trenutno živim, kojim je otac želeo da popravi sve što je godinama kvario tako što je na vrata zakačio moje ime?
Ništa od toga nije dom.
Ni hotelske sobe u kojima često spavam, ni hladni kreveti, ni tuđi gradovi.
Osobe?
Negde sam pročitala da dom nije mesto, već osoba. Jedna mi pada na pamet.
Ali, ne. Nikada on nije bio moj dom. Usputna stanica, možda. Omiljeni hotel, omiljeni grad, omiljena osoba kojoj se vraćam iznova.
Omiljeno sve.
Nisam ga dugo videla. Nisam ni znala da želim. Nisam znala da mi nedostaje.
Ali sećanja su čudna stvar. Posebno ako su negde zapisana, crvenom hemiskom po papiru požutelom od starosti.
Otvorila sam flašu vina, iako ga zapravo i ne volim mnogo. Jedino je što sam imala u stanu. Onom koji bi trebalo da mi bude dom.
Nisam želela, nisam znala da želim, ali… posle dve čaše vina poslala sam mu poruku.
Njemu, usputnoj stanici.
“Bila sam za vikend kod mame i pokupila dnevnike iz perioda kad smo se smuvali. Umlra sam od smeha. I malo od nostalgije.”
“Nedostajem ti? Znaš da sam samo jedan poziv daleko. :)”
“Ne izvrći moje reči, Vukašine Martaću. Nedostajemo mi oni mi od pre deset godina. To je više jedan vremeplov daleko. :)”
“Mislim da znam način da nas vratim u to vreme. Ako me razmeš. ;)”
“Nepopravljiv si.”
“Zato me i voliš.”
Zbog reči na slovo “v” mu nisam odgovorila na poruku. Branim se ćutanjem.
Umesto toga, ponovo sam u ruke uzela svoje stare dnevnike. Bilo bi dobro da njihovo iščitavanje može da nas vrati u ta neka vremena.
Fizički.
Ne samo glavom i srcem.

01. septembar 2006.

Nadam se da moja majka nikada neće pročitati ovaj dnevnik, jer ne želim da ikada sazna da je bila u pravu. Prvi dan u novoj školi prošao je sjajno i bez ikakve potrebe sam zbog svega pravila dramu i grozne scene.
I znam da sam zbog maminog i tatinog užasnog razvoda rekla da se nikad neću zaljubiti, ali… Mislim da sam upoznala ljubav svog života. Glupača.

11. decembar 2006.
Vukašin Martać me je večeras prvi put poljubio.
I imam osećaj da će to uraditi još mnogo puta.
Možda sam luda, možda klinka koja nema pojma o životu, ali znam da mi je njegov zagrljaj nešto taman. Kao da je stvoren za mene. Je l’ to uopšte moguće? Da budemo stvoreni za nečije zagrljaje? I da neko bude stvoren da baš nas grli?
Pratio me je kući, držao me za ruku i pevušio “Ne dam da ovaj osjećaj ode”. Poljupci su imali ukus maline, jer smo na Ivinom rođendanu pili domaću rakiju, a u vazduhu se osećao miris prvog snega. Možda će sutra pasti.
Mislim da moje srce više ne ume da kuca normalnom brzinom. Je l’ to ljubav? Kad ti srce pošandrca?

12. decembar 2006.
Pao je prvi sneg ove zime. Vukašin me je ponovo držao za ruku, a kad me je ispratio do kuće poljubio me je u čelo i rekao mi “Sada će me, do kraja života, prvi sneg podsećati na ovaj dan, na tebe i na to koliko sam u ovom trenutku srećan.”
Iva je prokomentarisala nešto kao “Martać je išao na kurs za patetiku”, ali sam previše srećna da bih se obazirala na njene komentare. I on je srećan. Zbog mene.
Srce mi još uvek nije u normalnoj brzini.

02. januar 2007.
Novu godinu smo dočekali kod Ive. Bilo je skoro čitavo odeljenje i divno smo se proveli. Mislim da je Iva u ponoć poljubila Lazara, ali još uvek odbija da prizna.
Mene je poljubio Vukašin i prvi put od kad znam za sebe u ponoć nisam poželela želju. Od njegove blizine zaboravljala sam da dišem.
“I ti si išla na kurs za patetiku.”, rekla mi je Iva juče. A zacrvenela se kad sam je pitala o Lazaru.
Ne znam koliko je dana prošlo od kad imam tahikardiju kad pomislim na Vukašina. Kad to prestaje?
Ne treba meni taj kurs o kom Iva priča, izgleda da sam prirodni talenat.

05. januar 2007.
Vukašin me je večeras dopratio do kuće i toliko smo se zadržali pred vratima da je mama provirila kroz prozor i rekla nam da uđemo unutra da se ne bismo smrzli.
Nisam sigurna ko se od nas dvoje više postideo.
Proučio je svaki poster na mom zidu i svaku knjigu na mojoj polici. Oduševio se kada je video Kaporovu “Unu” i ispričao mi je da njegovi roditelji imaju prvo izdanje. Potpisano.
“Živeli normalni poljupci, na čelu sa poljupcem u čelo!”, citirao ga je i poljubio me u čelo. Pustio je “Ne dam da ovaj osjećaj ode” i mislim da smo se ljubili satima.
Tužna sam što je morao da ode.

07. januar 2007.
Mama je teško podnela prvi Božić bez tate. Pokušavala je da bude dobro, ali sam je čula kako plače kad smo otišle na spavanje.
Osećala sam se krivom što sam ja srećna, pa sam onda i ja plakala.
Iva mi je rekla da sam luda i da nije moja krivica što je ćalac prevarantsko đubre koje je bacilo u vodu skoro dvadeset godina braka. Ne znam zašto se družim sa njom, jer me bukvalno boli koliko je iskrena.
On je zvao da čestita praznike, ali se nisam javila. Ni na jedan od tri poziva. Zbog Ivine realnosti bila sam ljuta na njega. Ponovo.
Bila sam ljuta i na čitav muški rod, pa se nisam javila ni kada me je Vukašin zvao. Onda sam bila ljuta na sebe jer kažnjavam Vukašina za tuđe greške.
I opet sam plakala, ali bar mama više nije.
Bio je ovo grozan dan.

09. januar 2007.
Iva je priznala da je poljubila Lazara. I to više puta.

25. januar 2007.
Danas nas je razredna pitala o planovima za fakultete. Stomak mi se okrenuo kad je Vukašin rekao da će verovatno studirati stomatologiju u Beču. U Beču! Ne znam kad je mislio da mi kaže da će se preseliti u drugu državu! Nisam čak ni znala da mu baba i deda tamo žive.
Pokušavam da razmišljam normalno i racionalno. Znam da smo se upoznali pre manje od pet meseci i da smo zajedno tek nekoliko nedelja, ali ja sam njemu pričala o svojim planovima. O povratku u Novi Sad, o studiranju turizma, o svemu što želim od života. On je meni rekao da još uvek ne zna šta će.
Pokušala sam i da ne budem ljuta, ali sve što trenutno mogu jeste da se durim. Imam pravo, zar ne?
“Naravno da nemaš. Upoznali ste se juče, neće valjda da menja životne planove zbog tebe?”, rekla je Iva.
Jedva sam joj objasnila da nije stvar u menjanju planova već u razgovoru o njima. Naravno da nisam želela da Vukašin odustane od preseljenja, samo bih volela da sam to znala pre nego što je rekao pred čitavim odeljenjem.
Večeras će doći kod mene i potrudiću se da ne vidi da sam ljuta, ali mi sve miriše da se sprema prva velika svađa.

26. januar 2007.
Nismo se posvađali. Nismo, jer je Vukašin Martać divan.
“To je bio plan pre nego što si se ti pojavila.”, rekao je. “Bio sam siguran u njega, a sad više nisam. Sad više ne želim da odem. Znam šta sam rekao razrednoj, ali radim na tome da promenim taj plan.”
“Ne budi glup, Vukašine. Naravno da nećeš menjati planove zbog mene. Ko zna da li ćemo biti zajedno sledeće nedelje, a ne za tri meseca ili šest. Ideš u Beč, ako si tako planirao.”
Gledao me je u oči i htela sam da udarim sebe jer sam mu rekla da ide, ali morala sam da razmišljam realno. Kao Iva. Ona je u pravu kad kaže da imamo po osamnaest godina i da se, dok završimo fakultete, verovatno više nećemo ni poznavati.
I naravno, kao pravu zaljubljenu klinku, srce me je zabolelo od pomislil da za pet godina Vukašin neće biti u mom životu.
Bio je toliko srećan dok sam ga ubeđivala da ćemo uspeti u toj vezi na daljinu, a zapravo više nisam sigurna ni da ćemo dogurati do nje.

27. februar 2007.
Škola i pripreme za prijemni su me toliko stegle, da sam potpuno zaboravila da bi trebalo i ovde da napišem koju reč. Istina je da nisam imala ni o čemu da pišem. Svaki dan mi je isti. Škola, učenje, Vukašin. Lepo mi je. Lepo nam je.
On je uveliko u planovima za nas oboje, planira kada ću ići u Beč i kada će on dolaziti kući. Danas sam želela da mu kažem da se ne zamara tim glupostima, jer prvo oboje treba da upadnemo na željene fakultete, međutim prećutala sam kad sam shvatila da sam umalo našu vezu nazvala glupošću.

19. mart 2007.
Posvađali smo se. Onako žestoko, prvi put. On smatra da sam se ja previše opteretila učenjem za prijemni, a ja mislim da on sve to suviše neozbiljno shvata.
“Uopšte ne izlazimo. Uvek smo ili kod tebe ili kod mene ili negde sa Ivom i Lakijem. Nedostaju mi žurke.”
“Pa ti idi na žurke, zar ti branim? Nisi morao ni večeras da dođeš kod mene, mogao si na žurku.”
“Ne ponašaj se kao da želim izlaske umesto naše veze. Samo hoću da zajedno izađemo i lepo se provedemo.”
I oterala sam ga. Tresnuo je vratima na izlasku i rekao mi da ide na žurku. Pomislila sam na trenutak da smo raskinuli i onda mi je sinulo da je u pravu. Previše sam se opteretila. Previše sam nervozna. I previše se istresam na njemu.
Nisam plakala.
Ali mi je bilo lakše kada mi je pola sata nakon odlaska poslao poruku.
Pisalo je “Ovo nije kraj.”

Koliko je ironije bilo u tome što je poslednja rečenica zapisana u toj staroj, požuteloj svesci “Ovo nije kraj”?
I zapravo, ne mogu ni da se setim koliko smo mi krajeva imali za ovih deset godina…

23. mart 2016

Dragi dnevniče,
prošlo je skoro deset godina od kako me je Vukašin Martać prvi put poljubio. Naravno da ništa nije ispalo onako kako smo mladi, naivni mi želeli. Jer, baš kao što je Iva predvidela “mi” više ne postojimo. Sada smo tu samo on i ja, i naša priča bez kraja, sa konstantnim krajevima. I novim počecima.
Nakon mature oboje smo upisali fakultete koje smo planirali. Proveli smo divno leto pre nego što je otišao u Beč, a ja u Novi Sad. Pokušavali smo da održimo tu vezu na daljinu i u početku je uspevalo. Onda sam zbog nenadanog kolokvijuma otkazala prvi odlazak u Beč. Pa je on došao za Novu godinu, a mene je tata odvukao na zimovanje – da se zbližim sa njegovom novom ženom. Je l’ treba da kažem da to zbližavanje sve do danas nije uspelo? Nakon tog Dočeka, propao nam je i treći pokušaj. Nije mogao da dođe za moj rođendan.
Nekoliko dana posle toga smo odlučili da prestanemo da se trudimo. Da ne ide i da neće ići.
Daljine. Kilometri. Milion poruka, milion mejlova. Kasni pozivi. Prva, prava ljubav. I raskid preko Skajpa. Suze. Milion suza. Dani, nedelje.
I nisam uspela ni da ga prebolim, a već smo se ponovo sreli.
Zagrljaj je bio jači nego što sam se sećala, poljupci još lepši. Osećaj isti. Ljubav? Nikad je nije bilo više. Mi? Nije nas više bilo. Samo on i ja, njegov novi odlazak i mnogo vraćanja.
Vukašin Martać i ja možda jesmo raskinuli početkom te 2008. godine, ali nikada nismo prestali da trajemo. Ono dvoje klinaca koji su to nešto započeli sada su bili ozbiljni ljudi. Stomatolog i stjuardesa koji posle svih tih kilometara razdaljine ponovo žive u istom gradu. Samo smo u vezi sa nama uvek bili i ostali neozbiljni.
Poslednjih osam godina odlazimo jedno od drugog i ponovo nam se vraćamo. Više se ne sećam koliko puta i na koji način me je povređivao. Kao i ja njega. Najgore je što mislim da nikada neću prestati da sanjam neku bolju priču za nas dvoje. Neku sa srećnijim krajem. Ne mogu da zamislim svoju budućnost bez njega, ali ni sa njim. I to sebi ne smem da priznam dok u krvotoku nemam bar kap alkohola.
Nekoliko puta sam mislila da smo završili za sva vremena. Za zauvek i nikad više. Ponekad prestane da se javlja, za šta nikada ne dobijem objašnjenje. Ponekad ja to uradim. Ponekad se posvađamo oko nečega što smo jedno drugom uradili daleko u prošlosti. Jednom smo imali toliko veliku raspravu oko devojke sa kojom me je možda prevario kad smo pre deset godina bili u vezi, da se nismo čuli tri meseca nakon toga.
Ponekad se ja zaljubim u Dušana i odlučim da otputujem u Moskvu na dve nedelje. To ga je toliko iznerviralo da mi se jednom nije javio na ulici. Nikada nije priznao da je bio povređen, a ne ljut, kao što nikada neće priznati ni da je na onoj žurci pre skoro deset godina stvarno bio sa Marinom iz četvrtog dva.
To sa Dušanom, to je bio prvi put da sam iskreno pomislila da se više nikada neću vratiti Vukašinu Martaću.
Kažu da sami biramo sve svoje sreće i nesreće. A ja… ja uvek biram Vukašina. I nemam pojma da li je to sreća ili nesreća.
Znam samo da sam sa Dušanom mogla da vidim ono što sa njim nikada nisam. Budućnost. Budućnost, kojoj sam zbog Vukašina pljunula u lice.
Često sam ga sretala na letu za Moskvu. Bar jednom mesečno. I ne, ne pamtim likove svih putnika, ne pamtim ni one koje sretnem više od jednom. Ali sam njega zapamtila. Bilo ga je nemoguće ne primetiti. Toliko zelene oči čovek vidi jednom u životu. Savršen kontrast njegovom tamnom tenu i kosi crnoj kao gar.
Onda smo se jednog dana slučajno sreli na čvrstom tlu. Bila je to neka od onih žurki koju pravi drugarica vaše drugarice, pa momak drugaričine drugarice pozove svoje društvo, oni svoje drugove… i eto tako, nas dvoje na istom mestu, a nije avion koji leti za Moskvu.
“Tebe znam od nekud.” rekao je kad mi je prišao.
“Je l’ ti to neka fora ili…?”, smejala sam se.
“Da sam hteo da ti priđem sa forom, smislio bih bolju, kunem se. Stvarno si mi poznata.”
“Let za Moskvu, svakog prvog vikenda u mesecu.”
“Tačno. Lepa stjuardesa.”
“Nađa.”, pružila sam ruku.
“Dušan.”
Ne mogu ni da zamislim kakav sam izraz lica imala kada mi je izgovorio svoje ime, ali je tačno znao o čemu razmišljam.
“Očekivala si nešto egzotičnije?”
Nije skidao osmeh sa lica. A stvarno se lepo smejao.
“Moraš priznati da ne postoji mnogo muškaraca koji imaju afro pletenice i zovu se Dušan.”
“Pletenice su dobre. Treba da me vidiš kad ih pustim. Izgledam kao da me je udarila struja.”
Iste večeri mi je pokazao fotografiju. Stvarno je izgledao kao da ga je udarila struja.

Bilo je toplo majsko veče i ispratio me je do zgrade. Sat vremena smo stajali pred vratima, jer nismo mogli da prestanemo da pričamo. Zaljubila sam se u ljubavnu priču njegovih roditelja. U sjaj u njegovim očima dok mi je pričao kako su se nesvesno tražili po svetu, jedan Srbin i jedna Južnoafrikanka. U sliku čoveka koji od ulične prodavačice na moskovskom Crvenom trgu kupuje lale za ženu koju vidi prvi put u životu. U sliku žene kojoj i nakon skoro četrdeset godina srce zaigra kad joj se voljeni muškarac osmehne.
“Zavidim im, znaš? Danas nema takvih ljubavi, takvih priča.”, rekao mi je.
“Uvek možeš da napišeš priču kakvu želiš.”
Sutradan me je pred vratima sačekao buket lala i poruka “Bila jednom jedna Nađa kojoj sam poželeo da napišem priču…” I pisao je. Samo sam kraj potpisala sama.
Sa Vukašinom sam uvek čekala da nešto krene po zlu. Sa Dušanom sam uživala u svakom trenutku. Zbog Dušana sam imala osmeh na licu kad se ujutru probudim i kad uveče krenem na spavanje. Vukašin se čitavog života ponaša kao da ima onih osamnaest godina, a Dušan je od onih koji su i sa osamnaest znali šta hoće od života. Dušan je u svakoj priči bio muškarac, a Vukašin večiti dečak koji tvrdoglavo odbija da odraste.
I birala sam Dušana. Birala sam da provodim dane sa njim, da ne odgovaram na Vukašinove pozive i poruke. Birala sam život sa Dušanom i birala sam da zaboravim Vukašina.
Bežeći od Vukašina ušuškala sam se u Dušanov zagrljaj, u svaki deo njegovog života. U zajedničko letovanje, u posete njegovim roditeljima svakog prvog vikenda u mesecu. U košarkaške utakmice, u večere sa njegovim prijateljima koji su odjednom postali zajednički. U odlaske kod moje majke, u nanine nedeljne ručkove, u činjenicu da se pored njega osećam sigurno. Ispunjeno. Srećno.
Nisam ni primetila, a već smo promenili sva četiri godišnja doba. Decembar me je ošamario jačinom svoje hladnoće.
Baš kad sam navikla da budem pored njega stalno, Dušan mi je saopštio da su mu u Moskvi ponudili posao koji nije mogao da odbije. Bila sam srećna kad sam ga tog decembarskog jutra ispratila na let, jer je on bio srećan. Čovek koji je ostvario dečački san. I sve što sam u tom trenutku želela jeste da budem uz njega. Sigurna sam da bih se preselila u Moskvu da me je pitao. Ali nije pitao.
Bilo je teško bez njega. Teže nego što sam mislila. Onda je došao jedanaesti u mesecu, Ivin rođendan i susret sa Martaćem. Čestitala sam sebi što me nisu dotakle njegove reči i blizina. Pustila sam ga i da me odveze do stana. I odmakla se kad je pokušao da me poljubi.
“Zar je vredan toga da zbog njega staviš tačku na sve ovo što mi imamo?”, pitao me je.
“Šta mi imamo, Vukašine?”
“Istoriju, godine…”
“Prošlost. Sve o čemu pričaš je prošlost. A budućnost jeste vrednija od toga.”
“Daj, Nađa, to što mi imamo…”
“To što mi imamo … što smo imali… To su, Vukašine, izgubljene godine. Ništa više od toga.”
Plakala sam kad sam zatvorila vrata za sobom, plakala sam zbog izgubljenih godina sa Vukašinom i zbog toga što me je samo sekunda slabosti delila od toga da ponovo završim u njegovim rukama.
Ta sekunda slabosti desila se nekoliko nedelja kasnije.
Veze na daljinu mi nikada nisu išle. Očigledno.
Dušan i ja nismo uspeli da uskladimo obaveze i provedemo zajedno Novu godinu. Bila sam pripita, tužna i nedostajao mi je momak. Sasvim logično – završila sam sa bivšim. Uzalud sam se sutradan i kajala i plakala i sve redom. Bila sam užasna i osećala sam se tako. Nisam mogla da lažem Dušana, grizla me je savest. Naravno da nije želeo da razgovara sa mnom nakon toga. Razumela sam ga u potpunosti. I ja sam mrzela sebe. Tako je početak 2015. godine označio naš kraj.
Vukašina sam ponovo isključila iz života, Dušana nisam pokušavala da vratim. Gledala sam utakmice njegovog tima i plakalo mi se kad za vreme tajm-auta ne uključe reklame, nego dobijem priliku da mu čujem glas dok igračima objašnjava kako da odigraju naredni napad. Radio je posao o kom je kao klinac sanjao, a u očima više nije imao onaj sjaj koji je imao kad smo se u decembru rastali na aerodromu. Bolelo je što sam znala da je moja krivica.
Bolelo je.
A Vukašin Martać je bio lek.
I otrov u isto vreme.

 

(odlomak iz romana “Dnevnik jedne ljubavi”)

Možete ga poručiti klikom OVDE.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *