a ja sam ipak sve upropastila

Noćas je umesto tebe
sa mnom legla neka seta
i odjednom mi smeta
što je leva strana kreveta prazna
i odjednom mi fali
tvoje rame da naslonim glavu
i tvoja ruka da me čvrsto drži
i po leđima da mi kruži
odjednom mi fali da slušam kako ti srce pod mojim uhom lupa
i kako mi šapućeš da ne budem glupa
i da te ne teram od sebe
jer ću tako uništiti i tebe
fali mi da te budim kad počneš glasno da dišeš
i da me u zoru dovlačiš u krevet govoreći mi “prestani da pišeš”
“dođi i zagrli me”
“spavao sam bez tebe čitave noći”
“nećemo se više igrati tako, neće moći”
fali mi da me probudiš uz kafu i cveće
uz čitanje onoga što sam napisala dok si spavao
uz poljupce, uz osmeh i sreću
uz golicanje kad na tvoje “budi se” odgovorim “neću”
odjednom mi fali da me držiš u rukama
i čujem kako govoriš da te ne teram od sebe
i tek sam onda da te nema shvatila
rekao si mi nemoj
a ja sam ipak sve upropastila.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *