Tamara Popov, Tamauthor, Teško te zaboravljam

Teško te zaboravljam

Sanjala sam ga. Često mi se to dešava u poslednje vreme. I sve češće razmišljam kako bih sve ispočetka, al’ ne može… Ne može se vreme vraćati. A baš mi dođe da mu, kao nekad, sednem u krilo i kažem ”Ajde, pristajem, al’ idemo sve po tvom. I lipa ispred kuće i ljuljaška na njoj. I dvoje, troje klinaca, da ih gledamo kako trčkaraju po seoskom dvorištu dok ispijamo prvu jutarnju. I da me odneseš u krevet kad ih ispratimo u školu i ljubiš me kao prvi put.”
Menjala bih za to i ovaj ogromni krevet u kom se pola života budim sama i sve nagrade i priznanja, uloge i karijeru, aplauze… Ništa mi to ne vredi bez njega. Al’ ne može… Ne može se vreme vraćati.

1990 – 2000

 

Rođena sam početkom devedesetih. U najgore vreme, govorila je stalno moja baka Savka. Kakva je to gospođa bila… Zbog ljubavi je sa sedamnaest godina napustila svoje selo i otišla u Pariz. Nikada nije oprostila svojoj Emi, mojoj majci, što je iz istog razloga iz Pariza pobegla u selo.
Ema, vaspitana da bude prava pariška dama, u rodno selo svoje majke dolazila je svakog leta. Jednog od tih leta srela je Jovana, mladog studenta medicine. Odmah se zaljubila u njegove modro plave oči, a on u njen iskreni smeh od kog je odzvanjala cela ulica. Venčali su se mesec dana nakon što je dobio diplomu doktora. I dan danas se nasmejem kad se setim bakinog namrgođenog lica na slikama sa svadbe.
Bila je to ogromna ljubav. Ljubav zbog koje je Ema pariške ulice i uspešnu karijeru balerine zamenila seoskim proplancima i baletskim časovima na koje je išla svaka devojčica u tom malom mestu. Ljubav o kojoj sam slušala verujući da mi se nikad neće dogoditi.




Dve godine nakon venčanja rodila sam se ja. Ime sam dobila po Eminom ocu Simonu, a Jovan me je zvao Kruna. Sećam se još uvek kako mi je milovao kosu, ljubio čelo i šaputao… kruno moje ljubavi. Voleo je moju majku i mene više nego bilo šta na svetu. Sećam se da nikada nije pokazivao da je umoran. Radio je u seoskoj ambulanti i bolnici u gradu, ali nikada nije prošao dan da me ne pita šta sam radila dok ga nije bilo i ispriča mi priču uz čaj od nane. Nikada nije napuštao kuću bez majčinog poljupca i nikada se u kuću nije vraćao bez negde usput ubranog cveta za nju. Sećam se da sam svake večeri kroz prozor gledala ljuljašku u dvorištu i njih dvoje na njoj. Ema mu je sedela u krilu, a on bi prstima prelazio preko njenih leđa i pričao, pričao… Ona bi se smejala, onako glasno i iskreno, kako je on voleo. Kako je mogla da se smeje samo zaljubljena i voljena žena. Imala sam osam godina kada sam sa tog istog prozora videla zvezdu padalicu. I poželela želju. Da me neko voli kao što je Jovan voleo Emu.
Za svaki rođendan kupovao bi mi najlepše haljine koje bi zasenile čak i one koje baka Savka pošalje iz Pariza. Kad sam se rodila zasadio je u dvorištu trešnju. A onda za svaki moj rođendan još po jednu. Poslednju, devetu, zasadio je u jesen 1998. godine. I dan danas su tamo stajale i prkosile vremenu. Posle tog osmog rođendana više nije imao ko da ih sadi…

Nisam iz tog perioda zapamtila mnogo toga. Sećam se da je po školi počelo da se priča da će nas bombardovati. Nisam bila svesna šta to znači. Imala sam devet godina i bila ljuta što nećemo moći da odemo na ekskurziju.
Bio je 25. april, Emin rođendan i drugi dan bombardovanja Jugoslavije, kada je Jovan otišao na Kosovo. Bio je 25. april kad me je pogledao u oči, koje su bile iste kao njegove, modro plave, i rekao mi da pazim na majku. Bio je 25. april kada su poslednji put uz Da li znaš da pamtim riječi koje šaptali smo mi, dok smo sanjali o sreći i na vjernost kad smo se zakleli mi… plesali na sred dnevne sobe. Bio je 25. april kada je moja Ema poslednji put proslavila rođendan. Tog 25. aprila ugasila je svećice na torti i poželela da joj se Jovan što pre vrati. Nije se vratio nikada. Bio je 25. april kada sam poslednji put videla oca.
Ema, koja život nije mogla da zamisli bez baleta, više nikada nije zaigrala. Više nikad na starom gramofonu nije pustila ploču sa koje su slušali Da li znaš da te volim. Više se nikada nije glasno smejala.
Baka Savka je napustila Pariz i grob svog Simona kako bi se vratila u selo i pazila na mene i majku. Ne znam šta bi se sa mnom dogodilo da to nije učinila. Ema se potpuno povukla u sebe, a ja kao da nisam postojala. Bila sam ranije ta kruna njihove ljubavi, a od tada samo podsetnik da je izgubila nešto što je volela više od života. Nije ga više bilo da ga ljubi pre nego što krene na posao, da joj donosi cveće kad se sa posla vraća i da mu sedi u krilu na ljuljašci. Ema nikada nije prežalila smrt svog čoveka. Bio je 25. april 2000. godine kada su je pronašli na Jovanovom grobu sa flašom rakije i kutijom tableta. Više nije disala.

Na dan majčine sahrane zaljubila sam se prvi put. Bio je lep dan. Jedan od onih varljivih na početku proleća. Bilo mi je toplo u crnoj haljini koju je baka tog jutra izvukla iz mog ormara. Istoj onoj koju sam nosila godinu dana ranije na Jovanovoj sahrani. Mirisala je na smrt. Sedela sam ispred kuće, jer nisam mogla da slušam ženturače koje su u njoj oplakivale Emu i mene, siroče. Čeprkala sam zemlju koja mi se uvukla ispod noktiju dok sam je bacala za majčinim sandukom. Slučajno sam podigla pogled kada sam ga ugledala. Bio mi je strašno lep. Kao što je nekada bio moj Jovan.
Doselio se u kuću preko puta moje, bežeći od posledica rata. I niko nikada u meni nije probudio taj osećaj koji sam imala kada sam prvi put srela pogled njegovih zelenih očiju.
Kako se zoveš? , pitao me je dok mi je dodavao loptu, rozu sa belim tačkama, koja je upala u njegovo dvorište.
Simona.  , odgovorila sam brzo i pobegla.
Sutradan sam tu rozu loptu sa belim tačkama namerno prebacila preko njegove ograde.
Kako se zoveš?  , pitala sam ga.
Petar.  , rekao je, a ja sam pobegla.

 

(Odlomak iz romana ”Teško te zaboravljam”)

Pročitajte još:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *