Komad duše, Tamara Popov

obične stvari

Imao je neka ludila u kojima je verovao da nema šta da joj pruži. Odlazio bi jer ona zaslužuje bolje, jer nije dovoljno dobar, jer ne može da joj da čitav svet pod nogama. Ćutala je, čekala da se vrati, pa ponovo sve ispočetka.

A ona je htela obične stvari. Da se budi pored njega, da mu spava na ramenu. Da letnje noći provode pod otvorenim nebom i da za doručak jedu tortu. Htela je da se smeju svakog dana, i kad slučajno oboji u roze sve njegove bele čarape ili kad im kuća zamiriše na zagoreli ručak. I da onda i za ručak jedu tortu.




Htela je da ga vidi kako plače od sreće kad se pojave one dve crtice i kako zajedno plaču od umora, zatrpani pelenama, flašicama i bebećim stvarima. Da mu se smeje jer ne zna detetu da objasni domaći iz matematike i da zajedno budu ponosni kad donese kući prvu peticu.

Htela je da ga gleda kako sa njihovom ćerkom pleše na njenom venčanju i da jednog dana budu oni otkačeni baka i deka koji će razmaziti unuke do besvesti. Kažem, htela je obične stvari… A on je otišao jer je mislio da joj treba nešto drugo, nešto više od njegove ruke i tridesetak kvadrata.

Na kraju, imala je sve što joj je želeo. Veliku kuću, nekoga da pazi da ručak ne zagori i da se bele čarape ne oboje. Imala je sve što joj je želeo, ali nikada nije bila srećna koliko jedne letnje noći u kojoj je zaspala pod zvezdanim nebom, naslonjena na njegovo rame.

I plakala je, često. Jer nije shvatio da njeni snovi nikada nisu bili veći od onoga što je imala sa njim.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *