Njegova, Romani, Tamara Popov

NJEGOVA – Tamara Popov

“Njegova” je priča napisana pre nekoliko godina za stari blog i Wattpad. Iako verujem da je moje pisanje od tada mnogo napredovalo, ponosno je delim sa vama. Uživajte i javite mi kako vam se dopada! 🙂

– Tamara

***

Evo me. Palim treću cigaretu za redom. A ja, inače, ne pušim. Dušica me zove već peti put.
– Dođi u kafanu! – čujem je kako viče, dok u pozadini trešti Zavoleh te, k’o nedelja vojnika i vojnik nju, pismo i džep pun slika, zavoleh te, jer ko te ne bi voleo.
Jer ko te ne bi voleo… U tolikom sam bedaku, da sam i zaboravila da je petak. Osvrćem se oko sebe. Piksla puna opušaka, pola šolje kafe koja se odavno ohladila, limenka od guarane i gomila knjiga. Kako uopšte da spremim ispit u ovakvom trenutku? Da je ”običan” petak sada bih bila u toj kafani sa Dušicom, svojom najboljom drugaricom. Oko nje bi bilo nekoliko momaka, svaki bi se borio za minut njene pažnje, a ljubomorne devojke posmatrale bi iz svakog ćoška. Ne preterujem, Dušica je prelepa. Gusta crna kosa dostizala je skoro do kraja njenih leđa, zgodnim telom mamila je uzdahe gde god da se pojavi, a i umela je sa muškarcima. Bio je dovoljan jedan njen pogled da momak poželi da joj skine zvezde sa neba. Preko puta nje, ja bih u ruci držala čašu belog vina. Peđina ruka bila bi oko mog struka i na uvo bi mi pevao Ona je moja, samo moja, ona me ljubi najbolje… Ja bih se smejala, srećna, zaljubljena i voljena. Ali ovo nije običan petak. Ovo je petak, tri dana nakon što sam od Peđe dobila poruku ,,Nadam se da ćeš me jednom pustiti da objasnim. Izvini. Volim te.” Tri dana nakon što sam ga dva sata zvala kako bi mi objasnio na šta je mislio kada mi je poslao tu poruku. Tri dana nakon što sam saznala da je skupio svoje stvari i odselio se na Maltu, kod roditelja. Bez reči, bez pozdrava. Da se razumemo, nisam ja od onih devojaka kojima ceo život stane kad ih ostavi dečko. Peđa je bio drugačiji. Verovala sam da jeste. I sa njim je sve bilo posebno. Čak i ovaj raskid.

1

– Znaš onog slatkog košarkaša kog sam upoznala prošle nedelje na bazenu? – pitala me je Dušica dok smo u bašti jednog kafića ispijale prvu jutarnju kafu.
– Teško ga je ne zapamtiti. Kad bih sama sebi stala na ramena ne bih bila visoka kao on.
– To je zato što si visoka kao šumska jagoda.
– Duki, kaže se metar i šumska jagoda. – ispravila sam je, što ona nije ni primetila.
– Uglavnom, izaći će sa nama večeras…
– Moramo li da izađemo večeras?
– Joks, bre, ne budi baba! – povisila je ton, a nekoliko ljudi pogledalo je u našem pravcu. – Moramo da izađemo. Otvara se nova kafana, rezervisala sam nam separe, a košarkaš i njegovi drugari idu sa nama.

Naravno, bilo je tako kako je moja drugarica isplanirala. Iako mi tog dana izlazak sa nepoznatim ljudima nije zvučao nimalo prijatno, morala sam da popustim.
Veče je počelo prilično loše. Trebalo nam je pola sata da nađemo parking mesto, a kada smo konačno ušle poželela sam da iste sekunde izađem. Bilo je krcato, zagušljivo, u lice mi se unela klinka kojoj se šminka skoro cedila niz lice… Nisam volela noćne izlaske, pa je ovo za mene bio pravi horor.
– Eno ih! – viknula je Dušica, pa smo počele da se provlačimo između stolova kako bi stigle do košarkaša i njegovog društva.
Nisam se trudila da se sprijateljim ni sa njim, Davidom, a ni sa njegovim prijateljima. Poznavajući Dušicu, već narednog vikenda za našim stolom stajaće neki novi momak i neko novo društvo.
– Samo pokaži prstom koji i biće sređeno. – rekao mi je David nakon što me je upoznao sa svojim drugovima.
Klimnula sam glavom i smejala se kao da mi je upravo ispričao najsmešniji vic na svetu. Naravno, nije mi se svideo nijedan od njih.

Negde oko dva iza ponoći, kada mi je već dosadilo da gledam kako se Dušica kači Davidu oko vrata, i da izbegavam poglede Davidovog društva, odlučila sam da krenem kući. Dušica je rešila da me isprati do izlaza, kako bi mi očitala bukvicu.
– Ti, bre, Joks, stvarno nisi normalna. Sve frajer do frajera, a tebi se nijedan ne sviđa. Živo me zanima kako treba da izgleda muškarac da bi se tebi svideo.
Okrenula sam se da joj kažem kako nema potrebe da mi traži momka jer sam savršeno sposobna da to uradim sama, a onda sam se u nešto udarila. Nešto. Nekoga. Podigla sam pogled i srela se sa najlepšim očima koje sam ikada videla. Preda mnom je stajalo dva metra čistog savršenstva.
– Pazi malo, devojčice. – rekao je sa osmehom.
– Evo ovako. – rekla sam Dušici, ne skidajući pogled sa njega. – Ovako treba da izgleda muškarac da bi se meni svideo.
Poljubila sam Dušicu i krenula ka autu, ubeđena da muškarca koga sam ostavila da u čudu gleda za mnom neću videti više nikada.




2

Sutradan sam ustala prilično rano i otišla do Keja na trčanje. Od svakog visokog muškarca kog sam usput srela činilo mi se da je onaj momak od prethodne večeri. Naravno, nijedan nije bio on. Nisam mogla da izbacim iz glave one njegove oči. Pogled, sanjiv, tužan, a opet nekako kao da se osmehuje. Dušica je bila u pravu, mene nije bilo lako očarati, a ovom momku to je pošlo za rukom u roku od dve sekunde.
– Predugo si sama Jovana, zato ti se i sviđaju ljudi sa kojima ne možeš ništa da imaš. – prekorila sam sebe.
Tog dana, a i danima nakon tog Dušica me je ubeđivala da se družim sa njom i Davidom. Odlasci na kafe, utakmica, koncert, bioskop… bilo je raznih poziva, a ja sam sve odbijala. Bila sam ubeđena da to radi kako ne bih ostajala sam u stanu i žalila sebe. Jednostavno, nisam želela da budem treći točak.
– Slušaj Jovana, ti si mi najbolja drugarica, a on mi je momak. Moraš bolje da ga upoznaš i da se navikneš na to da će biti deo našeg društva. Kafa, večeras. Ne zanimaju me izgovori. – rekla mi je jednog dana.
Mislim da je i sebi bila čudna dok je izgovarala te reči o momku, ali sam nevoljno klimnula glavom. Jedna kafa, neće mi ništa faliti, pomislila sam.
Našle smo se sa Davidom u kafiću blizu naše zgrade, a kada sam ih videla zajedno pomislila sam da se moja drugarica možda i jeste zaljubila. Bilo mi je krivo što sam ga odmah otpisala kao usputnog frajera, ali nisam mogla ni da pomislim da ću jednom doživeti da se Dušica zaljubi.
– Doći će uskoro jedan moj ortak, nadam se da neće smetati. – rekao je David u jednom trenutku.
– Neće, naravno. – rekla sam, a u sebi smislila tri nova načina da ubijem Dušicu zbog ovog tako očiglednog provodadžisanja.
Petnaestak minuta kasnije pridružio nam se Davidov ortak. Dušica i David su sa širokim osmesima gledali iza mene, a kada sam se okrenula kako bih se upoznala sa pridošlicom, srela sam se sa onim sanjivim pogledom i poželela da propadnem u zemlju od sramote.
– Ja sam Peđa. – rekao je i pružio mi ruku.
On je Peđa.

3

Peđa i David bili su drugari iz detinjstva. Oh, kakve li slučajnosti. Da li baš meni moraju da se dešavaju ovakve stvari, pitala sam se. Sedeli smo u tom kafiću skoro tri sata, a ja sam polovinu vremena u glavi premotavala svoju rečenicu od sinoć. Ovako treba da izgleda muškarac da bi se meni svideo. Stvarno sam mislila da ga više nikada neću videti. Ispostavilo se da je bio deo Davidovog društva, ali je te večeri kasnio jer je tek stigao sa puta. Hvala ti, sudbino, što se na ovakav način šališ sa mnom. Što sam više slušala o njemu, Peđa mi se sve više sviđao. Više nije bila stvar samo u izgledu koji mi je sinoć bio zanimljiv. Bilo je u njemu nečega zbog čega je u isto vreme delovao kao dečak u telu odraslog muškarca i neko sa kim se nije preporučljivo igrati, jer bi mogao duplo da vrati.
– Kako je bilo na Malti, kako su tvoji? – pitao ga je David u jednom trenutku.
– Nemoj me to pitati. Nisam bio na odmoru. Opet sam morao da ga vadim iz govana.
– Taj se čovek nikada neće opametiti. – zaključio je David, a Dušica i ja smo razmenile začuđene poglede.
Posle tog razgovora Peđino raspoloženje bilo je na nuli, gledao je negde u daljinu, a nakon što je tri puta odbio poziv neke Kristine, naglo je ustao, izvinio nam se i otišao.
– Vidimo se, devojčice. – rekao mi je, i tog puta on mene ostavio da u čudu gledam za njim.

4

Uprkos tom nekom čoveku koji se nikada neće opametiti i Kristini koja je tako uporno zvala, bilo mi je malo krivo što mi Peđa nije tražio broj. Razum mi je govorio da ga se klonim, i rešila sam da ga poslušam. Iz tog razloga više nisam spominjala Peđu, a kada mi je Dušica rekla da joj delujem kao da mi se nije svideo nakon što sam ga upoznala, potvrdila sam iako je to bilo daleko od istine.
Dušica i ja smo provele u gradu još nekoliko dana, a onda otišle na odmor. Tog leta nismo želele more i lude žurke, pa smo otišle u selo nadomak Kopaonika. Moja majka je tamo nasledila kuću koju je želela da renovira, pa smo iskoristile priliku za ‘’radni’’ odmor. Naravno, nismo ništa radile. Ja sam jednom skuvala kafu momcima koji su popravljali krov, a Dušica im je napravila sendviče. Nestrpljivo smo čekale da radovi na kući budu gotovi i da se raščisti gužva u njoj. To se konačno i dogodilo posle desetak dana. Sve je izgledalo onako kako je moja majka zamislila, i napokon je mogla da ode kući, što smo Dušica i ja sa oduševljenjem dočekale.
Planirale smo da svakog jutra ustanemo rano, i da prepodne provedemo pored bazena uz hladnu kafu i dobru knjigu. Samo nas dve, mir i tišina. To i nije baš dugo trajalo.
– Znaš… – rekla mi je našeg prvog jutra pored bazena. – Sinoć kad sam pričala sa Davidom rekao mi je da mu nedostajem. I ja sam mu rekla da ne mogu da mu verujem, jer da mu stvarno nedostajem došao bi ovde. Šalila sam se očigledno, ali on dolazi.
Poslednje dve reči je toliko zbrzala da sam je jedva razumela. Sat vremena kasnije na kapiji se pojavio David noseći kesu punu alkohola, a za njim i Peđa. Tako su nestali mir i tišina.

5

– Nadam se da se ne ljutiš što me je David poveo. – rekao mi je Peđa dok smo gomilu flaša koje je David doneo pokušavali da rasporedimo u frižider. – Trebalo mi je da se malo sklonim iz grada, pa mi se ovo činilo kao idealna prilika.
– Da se skloniš iz grada? Pa prošle nedelje si stigao sa Malte.
– Zbog toga mi i treba odmor. Duga priča, neću te time zamarati.
Zazvonio mu je telefon, a on je uz izvinjenje izašao iz kuhinje pre nego što se javio. Pomislila sam da bi mogla da ga zove ona Kristina, ko god to bio, i na kratko me je pecnuo osećaj ljubomore. Bilo mi je drago što je tu, jer je to bio način da ga bolje upoznam. Sa druge strane, bilo je u njemu nečega zbog čega sam imala osećaj da ne bi trebalo da ga pustim u svoj život.
– Poslaću ovo dvoje u radnju po namirnice, a mi ćemo spremiti ručak, može? – pitao me je kada se vratio.
– Možda bi želeo da razmisliš o toj raspodeli poslova, jer ja stvarno nemam pojma da kuvam.
– Ne brini, bićeš moj asistent.
I tako sam seckajući povrće saznala da je završio gastronomiju, da priprema otvaranje restorana i da je ljubav prema kuvanju nasledio od majke. Pričao mi je kako kao klinac nije izbijao iz malog restorana koji su njegovi držali, i dok sam slušala kako sa osmehom prepričava svoje detinjstvo, više nije bilo onog osećaja zbog kog sam želela da se sklonim od njega. Govorio je sa toliko ljubavi, a onda mu se raspoloženje potpuno promenilo dok mi je pričao kako su njegovi prodali restoran kada su se odselili na Maltu.
– Nisi uopšte tako loša, lako bih mogao da te naučim da kuvaš.
– Iskreno, ne volim to da radim. Verovatno zato i ne umem.
– A ipak nisi skidala osmeh sa lica.
– To je zbog tebe. – rekla sam i iste sekunde osetila kako mi obrazi crvene.
– Hoće li taj ručak? – David i Dušica su uleteli u kuhinju i spasili me daljeg razgovora.
– Gotovo je. – rekla sam i krenula da postavljam sto, a Peđa je pogledom ispratio svaki moj pokret.

6

Narednih nekoliko dana provela sam krijući se od sramote što sam Peđi dva puta otvoreno pokazala da mi se sviđa, a on nije uradio ništa povodom toga. Trudila sam se da ne ostanem sama sa njim ni na trenutak, pa sam se svaki put kada Dušica i David negde krenu izvlačila na umor i odlazila u svoju sobu. On je to vreme provodio u bazenu, pa sam sa prozora imala i više nego dobar pogled. Nekoliko puta pogledao je ka prozoru, ali sam sigurna da nije uspeo da vidi kako balavim za njim. Mislila sam da je to moje ‘’sakrivanje’’ prolazilo bez problema, dok mi jedne večeri nije pokazao da grešim.
– Je l’ me to iz nekog razloga izbegavaš ili si baš toliko umorna svakog dana? – pitao me je kad smo se sreli u hodniku.
– Ne izbegavam te.
– Lažeš. Lako umem da prepoznam lažova. A ti si onaj neiskvareni, najlakši za prepoznavanje. Tako da ću samo preći na sledeće pitanje. Zašto me izbegavaš?
– Da, i izgledaš kao neko koga ne treba ni da pokušavam da slažem.
– Ne menjaj temu, devojčice. – rekao mi je i prišao korak bliže.
– Mislim da ne mogu da dajem odgovore na tako ozbiljna pitanja dok si mi ovako blizu.
Dok sam ja sebe prekoravala zbog još jedne glupe izjave, on nije skidao osmeh sa lica. A stvarno se lepo smejao.
– Pa… da se odmaknem ja? – pitao me je prilazeći još bliže.
Odmahnula sam glavom, jer mislim da nisam bila u stanju da progovorim. Uticao je na mene kao što nikada niko nije. Rukama mi je obuhvatio lice, a onda me poljubio. I bilo je lepše nego što sam mislila da će biti. Tu, u tom hodniku, posle našeg prvog poljupca, zaljubila sam se u Peđu. Sada, posle svog ovog vremena, posle njegovog odlaska, čini mi se kao da je bilo u nekom drugom životu. A nije… Na žalost ili na sreću, ne mogu da odlučim.

7

Kao da su birali kada ne treba, Dušica i David uleteli su u kuću kao tornado. Obuzeti nekim svojim pričama i planovima, nisu ni primetili kojom sam se brzinom odmakla od Peđe. Dušica nas je pitala šta radimo u hodniku, a onda nas, ne sačekavši odgovor, obavestila da ćemo praviti koktele. Oboje smo ih sledili do kuhinje, a sva ona hemija koja se osećala posle tog poljupca ostala je da visi u vazduhu.
– Zar ti nisi sportista? – pitala sam Davida koji je iskusno mućkao pića.
– Ja sam samo umetnik, neću da pijem. Ovo je za vas.
Dok je Peđa sumnjičavo mirisao svoj koktel, ja sam nesigurno popila gutljaj ili dva, a Dušica je svoj iskapila.
– I nije nešto. – rekla je ignorišući naše šokirane poglede.
– Možda zato što nisi ni osetila. Samo ti je skliznulo niz grlo.
Zbog ove provokacije, David je dobio jedan prekoran pogled, ali sam znala da se Dušica nije zaista naljutila na njega.
– Molim te da sledeći bude bolji. – rekla mu je, a on je sa osmehom počeo da meša novo piće.
Veče je bilo prohladno, ali prijatno. Iz kuhinje smo se premestili na trem, i dok smo Peđa i ja bili zavaljeni u ljuljašci, Dušica i David su bili u nekom svom svetu. Nisu primetili da me je držao za ruku i igrao se mojim prstima. Ni da me je poljubio u čelo.
– Mogao bih ovako zauvek. – rekao mi je.
Nisam umela da mu odgovorim. Mogla bih i ja, znala sam. Ali nisam umela da izgovorim. Umesto toga, stegla sam mu ruku, i valjda je shvatio da to znači da ne želim da me pušta.
Iako sam mislila da ništa ne može pokvariti ovo veče, ispostavilo se da nisam bila u pravu. Čuo se, sada već dobro poznat zvuk njegovog telefona, a na displeju je pisalo Kristina. Nakon što joj je odbio poziv, ona je poslala poruku, što ga je nateralo da kao oparen skoči sa ljuljaške.
– Gde su mi ključevi od auta? Moram da idem, Iva je u bolnici, slomila je ruku.
David mu je doneo ključeve, a on je potrčao ka autu. Shvatio je, valjda, da je nešto zaboravio, pa se vratio do mene.
– Zvaću te kasnije, važi? – poljubio me je, a ja sam ostala ukopana u mestu, ne znajući šta me je snašlo.
– Ko je Iva? – pitala sam posle nekog vremena.
Dušicin izraz lica bio je zbunjen, kao i moj, a David je samo odmahnuo glavom.
– Nije moje da pričam o tome. – rekao je. – Zvaće te kasnije, siguran sam da će ti reći.

8

Ni sama ne znam kada sam te večeri zaspala. Satima sam čekala poziv, a svakim minutom sam se sve više kajala što sam ga tako brzo pustila u život. Ništa nisam znala o njemu, a provela sam noć pokušavajući da shvatim šta se to dogodilo i zašto je njegov život toliko komplikovan. Probudili su me prvi zraci sunca, telefon mi je i dalje bio u ruci, a propuštenog poziva nije bilo.
Oko devet sam rešila da nastavim tamo gde sam stala pre nego što je Peđa došao. Uzela sam knjigu i spustila se pored bazena. Taman kad sam shvatila da ni uzbudljivi triler Harlana Kobena ne može da zadrži moju pažnju, pred kapijom se zaustavio auto. Iz njega je izašao Peđa, a zatim je sa zadnjeg sedišta istrčala devojčica.
– Ko si ti? – pitala me je ozbiljno kada je stigla do mene, a kada sam na njoj prepoznala Peđine crte lica, jedva sam uspela da izgovorim svoje ime.
– Ja se zovem Iva. – rekla je i otrčala ka Davidu koji je u tom trenutku izlazio iz kuće.
Peđa je stigao do mene baš kad je ona odlazila. Ćutao je.
– To je Iva. – rekao je posle nekoliko trenutaka.
– Mhm. – klimnula sam glavom. – Liči na tebe.
– Da, to svi kažu. – nasmejao se.
Gledala sam kako plavokosa devojčica nepovređenom rukom pokušava da uhvati mačku koja se popela na ljuljašku i nisam mogla da svarim informaciju da je momak sa kojim sam na toj istoj ljuljašci sinoć sedela njen otac. Eto, tako sam saznala da Peđa ima šestogodišnje dete.

9

– Znaš, ja ću za dva meseca poći u školu. – rekla mi je Iva.
– To je baš lepo. – odgovorila sam. – Ja ću za dve godine biti učiteljica.
– Je l’ mogu da ti otkrijem jednu tajnu? – pitala me je ozbiljno.
Klimnula sam glavom.
– Ja mislim da moj tata uopšte ne zna da piše. – šapnula mi je. – Kad god ga pitam da mi pomogne oko slova, on kao nema vremena. Ne zna taj ni da piše ni da čita. Je l’ možeš ti mene da naučiš neka slova, molim te?
– Evo, tetka Dušica će ti pomoći, ona je isto učiteljica. Može? Jovana mora meni da pomogne nešto. – prekinuo nas je Peđa.
– Garant će da traži da ga učiš slova, da ne budem pametnija od njega. – zavernički mi je šapnula devojčica.
– Sigurno. – odgovorila sam joj. – Ali ne brini, sve ću ga pogrešno naučiti.
Iva mi je ,,bacila pet’’ , a ja sam krenula za Peđom.
Znala sam šta sledi. Ali sam stvarno mislila da ne mora ništa da mi objašnjava. Mislim, ni ne poznajemo se. To što smo se malo ljubakali, ne mora da znači da treba da mi priča o nečemu što je bilo pre šest godina. Mada sam jako želela da čujem.
– Imao sam devetnaest godina kada se Iva rodila. – rekao je.
Ja sam ćutala.
– Kristina, njena majka, i ja… pa, mislili smo da smo zaljubljeni i da je to to. Naravno, nije bilo, bili smo deca. Deca koja su očajnički tražila pažnju svojih roditelja, tačnije očeva. Naši su radili zajedno i bili su, i sada su užasni roditelji. Tako da smo se venčali, čim je Kristina napunila 18. Iva se desila slučajno. Nekoliko meseci po njenom rođenju nas dvoje smo shvatili da to nije to što smo mislili da će biti. Razišli smo se kao prijatelji, imamo zajedničko starateljstvo, zajedno učestvujemo u Ivinom odrastanju i vaspitavanju. I ona je sjajna, znaš? Pametna je i preslatka, i tako je mila. Ona je nešto najlepše što mi se desilo u životu. I iako su se zbog mog i Kristininog braka desile neke užasne stvari, o kojima sada neću, ne kajem se nimalo. Iva je savršeno dete. Sa njom sve ima smisla.
– Hvala što si mi ispričao ovo. – rekla sam. – Iva je zaista sjajna. Mada nisi morao da mi pričaš, znaš?
– Morao sam. Želeo sam da znaš. Slušaj, čudno je. I možda se opet ponašam kao da imam osamnaest, ali sviđaš mi se. Stvarno mnogo. Imam utisak da je prirodno biti pored tebe, iako te znam tako kratko. I imam osećaj da je obostrano. Tako da, morao sam ovo da ti ispričam. Iva i Kris su važan deo mog života, a nadam se da ćeš i ti biti.
– I ja se nadam. – rekla sam sa osmehom.
A stvarno sam to i mislila. Sada se pitam da li je bila greška…

10

Vreme na Kopu je prolazilo brzo, a kada su Peđa, Iva i David posle nedelju dana morali da se vrate kući, Dušica i ja smo odlučile da pođemo sa njima. Nije mi trebalo mnogo vremena da se naviknem na to da je Peđa pored mene stalno, pa mi je kada smo se vratili kući bilo teško da se odviknem od njegovog celodnevnog prisustva i toga da Iva trčkara okolo. Sad mi je jasno da sam u startu napravila veliku grešku.
Dani su se ređali, nedelje proletele, a nas dvoje smo sve više vremena provodili zajedno. Imala sam četkicu za zube u njegovom stanu, i on u mom, i skoro da nije bilo noći u kojoj smo se razdvajali. Dani su mi počinjali i završavali se na njegovom ramenu. Iva je vikendom bila sa nama, često smo išli na izlete van grada i trudili se da vreme sa njom provedemo kvalitetno. Vezala sam se za njih i previše, ne slušajući drage ljude koji su mi govorili da ne žurim. Požurila sam, umislila da smo prava mala porodica. I šta sada?

11

– Kako izgledam? – pitala sam Dušicu peti put u poslednjih pola sata.
– Isto kao i pre pet minuta, draga. Odlično. I smiri se već jednom, prenosiš nervozu i na mene.
Te večeri je na otvaranju Peđinog restorana trebalo da upoznam Kristinu. Devojkama u mojim godinama bi verovatno i trebalo da bude čudno da upoznaju bivše žene svojih momaka. Ali, kao što sam već jednom spomenula, sa Peđom je sve bilo posebno.
Peđa me je pokupio da zajedno odemo u restoran, i tada sam ga prvi put, posle šest meseci videla neraspoloženog.
– Rek’o sam ti, brate, nije mi ništa! – brecnuo se na mene kada sam pokušala da saznam zbog čega je izgledao kao da je ljut na ceo svet.
Izgleda da i jeste bio ljut na ceo svet. Objasnila sam to nervozom zbog otvaranja i do kraja večeri mu nisam rekla ni reč. Srećom, bio je zauzet stalno razgovarajući sa nekim novim gostima.
– Tu si! – čula sam Ivin glas, a onda je i videla kako trči prema meni.
Zagrlila sam to divno malo stvorenje, zaboravljajući da je došla sa majkom.
– Konačno da i ja upoznam čuvenu Jovanu. – rekla je visoka plava devojka pružajući mi ruku. – Ja sam Kristina.
– Drago mi je. Jovana. – uzvratila sam osmeh.
– Iva mnogo priča o tebi. Mislim da ne možeš ni da zamisliš koliko je oduševljena. A bogami sam i od Peđe čula toliko toga divnog. Jedva sam čekala da te upoznam. Veruj mi, već dva meseca mu trubim o tome, nije hteo ni da čuje. Kaže, neće da te izlaže pritisku. Sad nije mogao da pobegne od toga.
Nije prestajala da priča. A bila je toliko lepa. I nisam imala pojma da su ona i Peđa još uvek toliko bliski. Svidela mi se i previše za jednu bivšu ženu sadašnjeg momka. Tako sam, u tihoj svađi sa Peđom, celo veče provela ćaskajući sa Kristinom. Zbog Ive je krenula kući ranije, pa sam odlučila da pođem i ja. Pogledom sam potražila Peđu i krenula ka njemu.
– Kristina i Iva idu, pa ću i ja sa njima.
– Važi, važi. – rekao je čačkajući po telefonu. Nisam bila sigurna ni da me je zapravo čuo.
Te noći, mesec dana pre njegovog odlaska, sam prvi put zaplakala zbog njega. Zapravo, zbog momka koji je bio te večeri. Jer to nije bio Peđa kog ja poznajem.

12

Iz sna me je probudilo snažno lupanje na vratima. Ogrnula sam bade mantil i otrčala do vrata. Iako sam znala ko je sa druge strane, provirila sam kroz špijunku, da budem sigurna. Peđa.
– Otvori, molim te. Čujem kako dišeš.
– Šta hoćeš, pobogu? Vidiš li koliko je sati?
– Znači, ljuta si? – pitao je već ulazeći u stan.
– Zar nemam pravo da budem?
– Naravno, imaš. Izvini. Ne znam šta mi bi. Znam da sam bio užasan danas. Izvoli. – pružio mi je žutu ružu, poluosušenu, i očigledno ukradenu iz nečijeg dvorišta. – Počinio sam krivično delo zbog tebe. Nijedna cvećara ne radi u tri ujutru, morao sam ovako. I znam da su ti bele omiljene, ali komšija je imao samo žute.
Uprkos svom naporu da ostanem ljuta, nisam uspela. Bio je tako blizu i morala sam da ga zagrlim.
– Slušaj, sad ću da te uhvatim za ruku, odvedem te u krevet, zaboravićemo da se ovo danas dogodilo, a ja više nikada neću na tebi da iskaljujem nezadovoljstvo zbog stvari za koje nisi kriva.
I tako se završila naša prva i jedina svađa.

13

Narednih dana Peđa je bio vidno neraspoložen, zamišljen i na trenutke tužan. O tome, naravno, nije želeo da priča, ali bilo je kako je i obećao, nismo se svađali zbog toga što ga je mučilo. Sve je češće dobijao pozive na koje je odgovarao u drugoj prostoriji, pomalo vikao na sagovornike, ali nisam htela da se mešam. Ništa ga nisam pitala. Zato verovatno i nisam imala pojma zbog čega je posle dve nedelje od ostvarivanja svog sna, dve nedelje otkad je otvorio taj restoran o kom je sanjao od kad je bio klinac, ostavio i restoran i mene i svoje dete. Otišao. Bez reči.
Sećam se tog dana. Nakon što sam dobila njegovu poruku, zvala sam ga. Dva sata bez prestanka iznova i iznova okretala sam njegov broj. Dva sata je bio nedostupan. Posla ta dva sata, konačno sam čula da sa druge strane zvoni. Odgovora nije bilo. Nazvala sam Kristinu. Ona je imala objašnjenje. Ali nije smela da ga podeli sa mnom. Rekao joj je da mi ništa ne govori. Trudila sam se da razumem zašto je ovo ovako odigrao. Ali nisam uspela. I odustala sam. Više ga nisam zvala.
Danas je petak. Tri dana nakon što sam od Peđe dobila poruku ,,Nadam se da ćeš me jednom pustiti da objasnim. Izvini. Volim te.” Tri dana nakon što sam ga dva sata zvala kako bi mi objasnio na šta je mislio kada mi je poslao tu poruku. Tri dana nakon što sam saznala da je skupio svoje stvari i odselio se na Maltu, kod roditelja. Bez reči, bez pozdrava.
Evo me. Palim treću cigaretu za redom. A ja, inače, ne pušim. Dušica me zove već peti put.
– Dođi u kafanu! – čujem je kako viče, dok u pozadini trešti Zavoleh te, k’o nedelja vojnika i vojnik nju, pismo i džep pun slika, zavoleh te, jer ko te ne bi voleo.
Zavoleh te. Slomio si me. I sada ne mogu da se sastavim.

14

ŠEST MESECI KASNIJE

Trebalo mi je malo vremena da nastavim sa životom tamo gde je stao pre nego što sam upoznala Peđu. Ali sam ipak uspela. Očistila sam treću godinu, upisala četvrtu i sve vreme mi je fakultet bio jedina briga. Dušica je sve moje desetke na faksu nazivala begom od razmišljanja o Peđi, i nije bila daleko od istine. Ona je u međuvremenu raskinula sa Davidom i iako nije htela da prizna, bilo joj je teško. Imala je novog momka, nekog klinca iz lokalnog fudbalskog kluba i uprkos njenom trudu, bilo je očigledno da to nije ono što joj treba. Trebao joj je David. Kao što je meni trebao Peđa.
Nije odustajala ni od toga da meni nađe novog momka. Naravno, bila sam potpuno nezainteresovana i za razgovor o tome, a moja draga drugarica to nije mogla da shvati. Tako me je jedne večeri upoznala sa starijim bratom svog Ivana.
Srđan jeste bio simpatičan momak i da je situacija bila drugačija, sigurno bih se zaljubila u njega. Ovako, gledala sam ga i tražila na njemu ono što je Peđa imao, a što sam toliko volela. Nije mu bio ni sličan.
– To što je potpuno drugačiji od Peđe treba da mu bude vrlina, ne mana. – rekla mi je Dušica dok smo ispijale kafu u bašti kafića.
– Svesna sam toga. Ali ti Duki moraš da shvatiš da ne traže sve devojke nove momke da bi prebolele stare. Ili da bi bar mogle da se prave da su ih prebolele.
– Plati ovu kafu. Nije mi ni do čega. – rekla je i ljutito krenula od stola.
Ispratila sam je sa osmehom jer sam znala da je svesna da sam u pravu. Ostala sam još malo u toj bašti, gledajući prolaznike. Idući ka stanu prolazila sam pored Peđinog restorana. Na trenutak sam zastala i učinilo mi se da ga vidim kroz staklena vrata. Prekorila sam sebe jer ponovo razmišljam o njemu i nastavila dalje. Nije mi palo na pamet da je to zaista bio on.

***

– Ivanu je rođendan. – saopštila mi je teatralno kad me je sutradan nazvala.
– Zar ti nisi ljuta na mene?
– Nemoj da lupaš. Moraš sa mnom da mu kupim poklon. I moramo da kupimo haljine jer nas večeras vodi u neki fensi restoran.
– Nisam zainteresovana. – odgovorila sam joj.
– Nije to bilo pitanje, Joks. Samo obaveštenje.
Naravno, i ovog puta sam popustila. A ona je, naravno, zaboravila da mi napomene da ćemo ‘’proslavi’’ prisustvovati samo nas dve, Srđan i slavljenik. Kao da me to nije dovoljno iznerviralo, ubrzo sam shvatila da se Ivan zaustavio ispred Peđinog restorana.
– Ubiću te, Dušice. Ja ne mogu, žao mi je… – počela sam da zamuckujem. – stvarno ne mogu da uđem ovde.
– Nisam znala, Joks, kunem ti se. Ne bih te ovde dovela. Molim te, je l’ problem da odemo na neko drugo mesto? – pitala je Ivana.
– Znaš li koliko mi je bilo teško da nađem sto ovde? Super je hrana i usluga, ne znam zašto bismo išli na drugo mesto.
– Jovana, pogledaj me. – rekla mi je Dušica. – On nije ovde. Znaš li koliko je daleko Malta? Vreme je da se suočiš sa ovim avetima prošlosti. On nije tu. To je samo restoran.
Udahnula sam duboko i morala da priznam da je ovog puta moja prijateljica u pravu.
Hrana je zaista bila odlična, a vino još bolje. Što sam ga više pila, sve sam više zaboravljala gde se nalazim. Srđanove šale postajale su zanimljivije i sve je češće moja ruka završavala na njegovom ramenu.
Sećam se da je konobar u jednom trenutku doneo novu bocu i rekao da je šalje gazda, pokazujući ka stolu u uglu, odakle nam je sa čašom u ruci nazdravljao Peđa.
Iste sekunde su mi se oči napunile suzama i izletela sam iz restorana. Dušica je krenula za mnom, ali je Peđa bio brži. Još uvek osećam bol koji mi je prošao telom kada mi je stegnuo podlakticu.
– Vidim, puno ti je trebalo da me zaboraviš. – rekao mi je sa gađenjem, a ja nisam imala snage da progovorim. – A ja mislio da si drugačija. Ista si, bre, kurva kao i sve ostale.
Gledala sam ga u oči i nisam videla ništa što mi je poznato. Kao da je preda mnom stajao drugi čovek, ne Peđa kog sam poznavala. Moj Peđa. Verovatno nikada neću oprostiti sebi što se te večeri nisam borila, što nisam odgovorila na takvu uvredu. Nisam mogla da shvatim šta mu se desilo. Ko ga je toliko povredio, na koga je toliko ljut. Reči koje mi je uputio vrtele su mi se u glavi dok plačući nisam zaspala. Dušica je cele noći ostala sa mnom, držeći me za ruku. Osećala sam kao da je deo mene umro. Osećala sam se gore nego kada je otišao. Sad sam ga, definitivno, izgubila. Zauvek.

15

Narednog jutra sačekala me je gomila propuštenih poziva. Broj sam odavno obrisala, ali sam ga još uvek znala napamet. Poslao je i poruku. ‘’Izvini’’. Pomislila sam tada, kako je čudno. Dok je odlazio nije me pozvao nijednom. A toliko sam želela taj poziv. Sad kada želim da nestane iz mog života, zove me celo jutro.
– Skuvala sam ti kafu. – Dušica me je trgla iz razmišljanja. – Jesi li dobro?
– Jesam. – rekla sam iskreno. – Odavno sam ga otplakala. To što mi je sinoć rekao će samo pomoći da ga brže prebolim.
Na podlaktici sam imala ogromnu modricu od jačine njegovog stiska. Na trenutak su suze počele da mi se skupljaju u očima, ali sam se brzo sabrala.
– Zaboraviću ga pre nego što mi ova modrica sa ruke nestane.
– U to ime, živeli. – rekla je Dušica i udarila svojom šoljom kafe u moju.

Danima sam se trudila da mi misli budu okupirane drugim stvarima, da ne bih mislila o njemu. Iz stana sam retko izlazila, da ga slučajno ne bih srela. Iako sam bila rešena da stavim tačku na našu priču, znala sam da ću od svega odustati kad se budem srela sa njegovim očima. Iako u njima više ne vidim ono u šta sam se zaljubila…
Nedelju dana od događaja u restoranu, nazvala me je Kristina. Mesecima se nismo čule i neko vreme sam razmišljala da li da joj se javim. Na kraju sam, ipak, to uradila.
– Hej, stranče. Je l’ si raspoložena za kafu sa mnom i sa Ivom?
– Ako mi obećaš da nemaš neke skrivene motive. I da ćemo zaista biti samo nas tri.
– Skrivene motive imam, hoću o nečemu da pričam sa tobom. A što se tiče nezvanih gostiju, ne brini. Samo je na kratko bio u gradu.
Nisam želela da ga vidim, a zabolelo me je to što je ponovo otišao.
Kad me je Iva zagrlila, ljutnja na Peđu se pojačala. Bila sam ljuta i na njega, a i na sebe što sam dozvolila da se mesecima ne vidim sa njom i Kristinom.
– Šta kažeš, je l’ sam porasla od kad me nisi videla? – pitala me je devojčica, a ja sam je samo zagrlila da ne bi primetila kako mi se suze skupljaju u očima.
Sele smo u kafić koji je imao i igraonicu, pa smo mogle neometano da pričamo dok se Iva igrala.
– Ispričao mi je šta se desilo. I šta ti je rekao. – započela je Kristina ozbiljno, posle ‘ture’ neozbiljnog razgovora.
– Ne znam šta da kažem na tu temu.
– Ja sam mu rekla da je neopevana budala.
– Da, moglo bi se tako reći.
– Stalo mu je do tebe, Jovana. Jeste ispao kreten, ali…
– Nemoj to da mi pričaš. Biće samo još gore.
– Moram da ti kažem. Sve. On je moj najbolji prijatelj, otac mog deteta. Sigurna sam da ne bi želeo da ti ispričam sve ovo, ali radim to za njegovo dobro.
U narednih pola sata Kristina je pričala, a ja je nisam prekidala. Ispostavilo se da je Peđa sakrio od mene veoma bitne delove svog života. Za moje dobro, kaže Kristina. Roditelji su mu živeli na Malti, to sam znala. Ono što nisam znala je razlog zbog kog su se odselili. Njegov otac, onaj koji mu je stalno zadavao glavobolje, bio je razlog. Osim niza prevara, zloupotreba i pronevera zbog kojih ga je država teretila, izgleda da je kriv i za nečiju smrt. Kako Kristina kaže, u samoodbrani, pucao je na zelenaša kom je dugovao novac.
– Peđa je pokušavao da se skloni od svega toga, od svog oca, njegovih prljavih poslova… Ali se sve zakomplikovalo. Brat i sinovi tog zelenaša, čitava kriminalna porodica želi osvetu. I ne žele Peđinog oca, već njega. Bio je na Malti svega par dana nakon što je otišao odavde, posle toga u Moskvi, a sad ni ja nisam sigurna gde je. Svratio je da se uveri da je Iva na sigurnom i nastavio dalje.
– Mislila sam da su ovakve stvari moguće samo u filmovima.
– Jovana, plašim se za njega. Plašim se da se već previše upleo u taj svet pokušavajući da od njega pobegne. Peđa, koji ni mrava ne bi zgazio, sada nosi pištolj sa sobom. Ne prepoznajem ga više.
Ćutala sam. Mislila sam o tome kako bi najbolje bilo da ustanem i odem. Da zaboravim da sam ikada upoznala Peđu i da je bio deo mog života. Ali koliko god se ta ideja činila najboljom po mene, nisam to mogla da uradim.
– Kako da mu pomognemo? – pitala sam Kristinu.
– Ne znam… Probaj da dopreš do njega. Iva je suviše mala da bih je u to petljala. Ti si mi jedina nada…

Čim sam ušla u stan pozvala sam Peđu. Zvala sam ga satima, ali odgovora nije bilo. To me je podsetilo na dan kada je otišao. Bila sam očajna, i više nego onda. Što sam ga duže zvala, sve sam se više plašila da mu se nešto dogodilo. Nisam mogla da zaspim, nisam mogla da prestanem da ga zovem… Nisam imala mira. Oko tri je on mene nazvao.
– Je l’ si dobro? – pitao je pre nego što sam uspela i da izgovorim ,,halo’’.
– Ja jesam. Jesi li ti dobro?
– Pobogu, Jovana, imao sam 38 propuštenih poziva, pomislio sam da ti se nešto desilo.
– Ne brini ti za mene. Što se nisi javljao? I ja sam pomislila da se tebi nešto desilo! – viknula sam.
– Spavao sam do sad. Ovde je deset ujutru. U Sidneju sam. A i šta će mi se desiti…
– Peđa, ozbiljno… Kako si?
– Pričala si sa Kristinom, vidim. E, doći će mi glave ta žena. Je l’ ti ona rekla da me zoveš?
– Zovem te zato što mi je stalo.
– Nemoj, molim te. Ne treba mi sažaljenje. Ni tvoje, ni ničije.
Prekinuo mi je vezu. Tek tako. Nije prošao ni minut pre nego što me je opet pozvao.
– Izvini. I zato što sam ti prekinuo vezu, i za ono u restoranu… I zato što sam otišao bez reči i objašnjenja.
Ćutala sam.
– Znam da brinete, a ja sam nezahvalan. – nastavio je.
– Vrati se kući. Rešićemo ovo nekako. – rekla sam mu kroz suze koje više nisam mogla da zaustavim.
– Tu sam prvim letom. – rekao je posle nekoliko trenutaka tišine. – Zovem te kad stignem.
Nisam očekivala da će to reći. Nisam očekivala da će se vratiti. Ali sam jedva čekala da ga vidim.
– I Jovana?
– Reci.
– Volim te, znaš to?
– Znam. Volim i ja tebe.

16

Više od dvadeset četiri sata kasnije bio mi je pred vratima. Nisam mogla da dočekam da me zagrli. A to je bio jedan od onih zagrljaja u kojima možeš i da umreš. Kad te sve stigne i kad te sve slomi, kad plačeš od tuge i sreće u isto vreme.
– Nisam se vratio da bi ti plakala, gospođice. – rekao je i dalje me ne puštajući iz zagrljaja. – Bože, koliko si mi nedostajala.
Nisam mogla da progovorim. Po ko zna koji put, nisam umela da nađem reči kojima bih opisala svoja osećanja. Bila sam srećna što je pored mene, bila sam besna na sebe jer sam ga naterala da se vrati ovde gde nije siguran. Bila sam uplašena. Za njega, za njegov život.
– O čemu razmišljaš?
– Peđa, kako ćemo ovo da rešimo?
– Smisliću nešto. Ne zamaraj se time. Važno je samo da sam ovde, pored tebe i Ive.
– Meni je važno i da budem sigurna da će tako ostati. Kad ti ljudi saznaju da si ovde, šta će se desiti?
Uzdahnuo je. Shvatila sam da ni sam nije siguran.
– Nadajmo se da nećemo saznati. – rekao je sa osmehom i poljubio me u čelo.

17

Dani su prolazili, a nas dvoje smo uspeli da nastavimo tamo gde smo stali pre nego što je otišao. Peđa je retko izlazio iz stana, ali nikakve naznake od opasnosti nije bilo. Bili smo srećni, a kako je vreme odmicalo, i sve bezbrižniji. Dva meseca nakon povratka iz Sidneja, dva meseca bez traga i glasa od ljudi koji su ga tražili, Peđa je rešio da nastavi sa normalnim životom. Prestali smo da živimo u strahu, ne shvatajući da su oni samo to i čekali.
– Svratili su u restoran danas. – rekao mi je ulazeći u stan.
– Jesi li dobro?
– Ponudili su mi posao. Ili mogućnost da odem zauvek.
– Nadam se da si izabrao ovo drugo. Spakovaću nas i idemo odmah. Neću da ulaziš ni u kakve poslove sa takvim ljudima.
– Polako, Jovana, polako. Ne možemo da odemo. Ne mogu da tražim ni od tebe, ni od Kristine i Ive da ostavite svoje živote i krenete sa mnom. Ostajemo ovde. Prihvatio sam posao.
– Ti nisi normalan!
– Pa nisam! Kako da budem normalan?! Ako nisi svesna, nisam u ovoj situaciji ni svojom voljom, a ni svojom krivicom! Trudim se da ovo rešim, a da niko od vas ne oseti problem! Ali uvek ja ispadnem kriv, standardno!
Izašao je iz stana, zalupio vratima i posle te svađe se nismo čuli danima. Znala sam da sam ja kriva, ali nisam imala volju da ovo ispravljam. Iskreno, ni sama nisam bila sigurna zašto. Nisam mogla da razumem njegovu odluku. Šta je uopšte trebalo da radi za te ljude? Da uteruje njihove dugove? Ili nešto još gore…
– Potpuno je razumno što ne želiš da budeš deo tog sveta. – rekla mi je Dušica. – Ako želiš da se udaljiš od njega, udalji se.
– Ne želim da se udaljavam od njega. Samo se plašim da će postati nešto što nije. A takvog ga ne želim.
– Ostavi ga dok je vreme.
I tako sam počela da razmišljam o raskidu sa Peđom, bez želje da sačekam da vidim kako će se situacija sa njegovim novim poslom odvijati.
Nekoliko dana nakon što smo se posvađali, odlučila sam da završim sa tim. Da mu kažem da ne želim da budem pored njega dok uništava svoj život. Bila sam rešena i mislila sam da će mi biti lako. Ali nije bilo. Pronašla sam ga u restoranu, bilo je vreme između ručka i večere, i nije bilo mnogo ljudi. Idealno za razgovor.
– Moramo da pričamo. – rekla sam mu.
– Znam. Počni ti.
– Već dva dana smišljam šta hoću da kažem, a sad kad sam ovde ne znam ni kako bih počela.
– Znamo oboje kuda ovo vodi. Olakšaću ti. Ne želim da te vučem sa sobom na dno. Mislim da je najbolje da se skloniš od mene. To si htela, zar ne?
– Da. To sam htela.
– Rešeno, onda. Poslaću sutra Davida po moje stvari. Ako ti nije problem samo da ih spakuješ u neku kutiju.
– Nije problem, ne brini.
– To je onda to. Moram da se vratim u kuhinju.
I otišao je. Hladan, kao da smo proveli zajedno dva dana. Kao da nas ništa ne veže, kao da nismo prošli kroz mnogo toga. Suzdržavala sam se da ne zaplačem, a kad sam ušla u stan i zatvorila vrata za sobom, nisam imala snage ni da stojim. Sela sam na pod i plakala satima.

18

Narednih nekoliko nedelja uspešno sam izbegavala susret sa Peđom. Izlazila sam samo do fakulteta, a i tamo sam najčešće išla kolima, pa je mogućnost da ga negde sretnem bila minimalna. I tako mi je odgovaralo. Bilo mi je lakše da ga ne viđam i ne prisećam se našeg poslednjeg susreta. Prvih nekoliko dana posle raskida bili su užasni. Nisam izlazila iz kreveta, plakala sam u naletima, gledala tužne filmove i prejedala se slatkišima. Dušica je tih dana shvatila da uopšte nije prebolela Davida, šutnula je Srđana, pa sam u svojoj depresiji imala društvo.
– Jovana, gotovo je.
– Šta je gotovo?
– Ovo naše mučenje! Patile smo dovoljno. Prošlo je dvadeset devet dana. Ehej, to je skoro mesec! Večeras izlazimo.
– Okej.
– Okej? – pitala me je iznenađeno.
– Da, okej. – ponovila sam.
– Ovo je jako čudno. Prvi put u životu bez pogovora si pristala na izlazak. Ali ćutaću. Da ne pokvarim nešto. Nemoj da ti je palo na pamet da se predomisliš.
I tako smo se te večeri zaputile u ‘’našu’’ kafanu. Onu u kojoj sam prvi put ugledala Peđu. Nisam ni pretpostavljala da ću ga sresti te večeri. Gledala sam ga dok me nije primetio, i bio mi je nekako drugačiji. Kad sam ga tek upoznavala delovao mi je da postoji deo njega sa kojim ne treba kačiti se jer bi mogao da vrati duplo. Sada sam samo taj deo i videla. Nije bilo više onog dečačkog šarma u njemu. Izgledao je kao opasan tip. A to nisam mogla da povežem sa osobom u koju sam bila zaljubljena.
A ja sam se ponašala kao da su me tek sada stigli pubertetski dani. Što bi rekla moja majka, kao puštena sa lanca. Belo vino koje sam inače pila zamenila sam votkom. Alkohol me je brzo uhvatio, pa kada sam videla da se Peđa u separeu žvalavi sa nekom plavušom, nisam bila sigurna da li mi se priviđa. Dušica je brzo uhvatila moj pogled i potvrdila mi da je ono u šta gledam definitivno stvarno.
– Ona je tako… drugačija od tebe. – rekla mi je.
Gledala sam izblajhanu plavušu u haljini koja je više otkrivala nego što je pokrivala. Da, definitivno je bila tako drugačija od mene.
Dok sam se okrenula ka Dušici, već je kod pevačice, inače naše školske drugarice, naručivala pesmu.
Suze su nam išle od smeha dok smo nazdravljale uz Ljubomorna stvarno nisam, malo mi je tebe žao, posle mene nju da ljubiš, sto si tako nisko pao…
Peđi nije bilo smešno. Ostavio je plavušu i besno izašao iz lokala.




19

Dani su mi prolazili u izlascima, provodima i ludovanju. Na Peđu sam često naletala u kafani, ali je napuštao lokal kad god bi me video. To je već počelo da mi ide na živce. Ponašao se kao da sam luda bivša koja ga progoni. A stvarno ga nisam proganjala. Igrali smo tu igru ‘’ja dođem, on nestane’’ sve dok me nije video sa prvim momkom. Koji mi zapravo i nije bio momak. Dušici je u posetu došao rođak i te večeri smo ga izvele u provod. Peđa je video zgodnog tipa pored mene, što je bilo dovoljno da ne skida pogled sa našeg stola. Na licu mu se ocrtavala ljubomora. Priznajem, takvo njegovo ponašanje mi je prijalo. Verovatno sam iz tog razloga počela da flertujem sa momkom pored sebe. To i nije baš dobro ispalo. Peđa je pobesneo više nego što sam očekivala. Došao je do našeg stola, gurajući sve pred sobom, ne baš nežno me uhvatio za nadlakticu i izvukao iz lokala.

Dugo je samo stajao i bez reči me gledao.
– Hladno ti je?
Klimnula sam glavom.
– Šta imaš ispod te haljine?
– Izveo si me napolje da bi me pitao šta imam ispod haljine?
– Ne. Samo želim da znam. – nasmejao se i uputio mi jedan od onih sanjivih pogleda koje sam toliko volela.
– Ništa. – slagala sam. Shvatila sam da to i nije bio pametan odgovor, ali želela sam da još jednom vidim onu vatru u njegovim očima.
– Ne zajebavaj me, Jovana. To nije lepo. – rekao mi je i krenuo ka meni. Instiktivno sam zakoračila u nazad, a onda se udradila o zid. – Sada nemaš gde.
– Slušaj Peđa, nemam vremena za tvoje gluposti. A iskreno, ne zanima me šta imaš da mi kažeš. Samo me pusti da idem.
Na trenutak je sklonio pogled u stranu, i znala sam da su ga moje reči povredile. Jednostavno, bio je previše komplikovan za mene i nisam mogla konstantno da razmišljam o tome šta mu je u glavi, šta misli i šta želi.
– Budeš li otišla sa onim klincem, Jovana, kunem ti se, ubiću ga.
– Ti si lud.
– Idi. Hajde kreni! – viknuo je kada sam zastala, nesigurna u svoju odluku da odem i ostavim ga tu.
– Peđa… – izgovorila sam njegovo ime kao da je najtužnija stvar na svetu, na šta je on podigao glavu i pogledao me. – Neću otići ni sa kim.
Kratko je klimnuo, slabašno se nasmešio, a ja sam na trenutak u njemu videla onog starog Peđu. Onog kog sam volela i koji me je voleo. Peđu koji mi je u našoj kafani na uvo pevao Ona je moja, samo moja… I znala sam tad da sam uprkos svemu i dalje njegova. Samo njegova.

20

Mamurnu me je probudila zvonjava telefona. Iskočila sam iz kreveta kao oparena kada sam ugledala Kristinino ime na displeju.
– On je lud Jovana! Znaš li odakle mi se upravo javio? Iz zatvora! Odvela sam Ivu u školu, molim te dođi do mene, poludeću! – sasula je u slušalicu pre nego što sam uspela da izgovorim ‘’halo’’.
Šokirana, klimnula sam glavom kao da može da me vidi, i prekinula vezu. Posle deset minuta bila sam na putu ka njenom stanu.

Vrata mi je otvorila uplakana. Stan je bio u rasulu, saplitale smo se o Ivine igračke, na stolu je bilo ostataka hrane od doručka… Shvatila sam da nas dve potpuno različito doživljavamo ovu situaciju. Ona je bila u rasulu poput stana, a ja sam bila u stanju šoka. Nisam mogla da progovorim. Sela sam u fotelju i sačekala da se Kristina isplače pre nego što počne da priča šta se desilo.
– Zvao me je njegov advokat. – rekla je između jecaja – Noćas je otišao u policiju i predao se za neke sitne gluposti koje je uradio za te ljude. Do jutros su ga ispitivali, sve je ispričao. Organizovana je akcija i sve su ih pohapsili. Advokat sređuje da odemo da ga vidimo. Ja ne znam šta mu je bilo u glavi. Ima dete!
Dok je Kristina histerisala, ja sam u sebi slavila. Znala sam da će na kraju postupiti ispravno. Znala sam da je negde ispod one maske bio moj Peđa.

Izašao je iz zatvora posle dva meseca. Prekršaji koje je napravio nisu bili veliki, a pomoglo je i to što je raskrinkao celu grupu.
– Joks, da ti je neko kad smo se upoznali rekao da ćeš me čekati ispred zatvora, da li bi mu verovala?
– Verovatno ne. – rekla sam i zagrlila ga najjače što sam mogla.
– Hvala ti.
– Na čemu? – pitala sam.
– Zato što me voliš. Zato što si bila uz mene prethodna dva meseca. Zato što imam u ovoj kesi 42 pisma zbog kojih mi je dva meseca u zatvoru proletelo. I što si one noći kad sam došao u policiju od mene napravila boljeg čoveka.
Privukao me je u zagrljaj i mislim da nikada nisam bila srećnija nego u tom trenutku.

***

Onog jutra kad smo Kristina i ja zajedno sa advokatom otišle da vidimo Peđu, nisam razmišljala o tome da smo raskinuli. Samo sam želela da ga zagrlim i da budem tu, pored njega. Srećom, nije se bunio. Prošlo je od tada skoro pet godina, a više nam nije padalo na pamet da raskidamo. Znate ono, živeli su srećno do kraja života? Pa, valjda će nam se to desiti. Za sada smo na dobrom putu. I još nešto je na putu. Jedva čekam da mu kažem da će Iva dobiti brata ili sestru.

PROČITAJTE JOŠ:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *