Komad duše, Tamara Popov

neki novi mi

Znam da umeš da me gledaš kao da nijedna druga ne postoji, ali možeš li tako da se ponašaš?
Znam da umeš da me zoveš svojom, ali možeš li da se zoveš mojim?
Znam i da umeš da me grliš kao da sam čitav svet i da me ljubiš tako da poželim da nikad ne odeš… a možeš li da ostaneš?
Možeš li da budeš uz mene i kad mi je loš dan? Kad ni samoj sebi nisam dobra i kad mi se samo ćuti?
I da ostaneš ako ti u takvim danima kažem da odeš? 
Možeš li da budeš moj, kao što nikada ničiji nisi bio? I možeš li takav da ostaneš svoj? Onaj isti ti koji mi pogledom popravlja dane, koji me zasmejava i grli najjače na svetu? 





Znam da možeš da nas vidiš kako subotom zajedno ispijamo tekilu, a možeš li da zamisliš kako narednog jutra mamurni spremamo doručak i razvlačimo se po krevetu do podne? 

Možemo li da ostanemo ti i ja, ali da budemo mi? Možemo li da preskočimo sve one čudne tišine i da izgovorimo sve što je toliko dugo neizgovoreno? Možemo li da započnemo i završimo sve one svađe koje smo prećutali, pa da krenemo ispočetka?
Možeš li da mi veruješ kad ti kažem da sve to želim? I možeš li da pređeš preko svih onih dana kad nisam želela ništa od toga? … Hoćeš li?


Odlomak mog prvog romana “Teško te zaboravljam” možete pročitati klikom OVDE, a svoj primerak možete poručiti OVDE.
🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *