Krivo je more, Romani, Tamara Popov

KRIVO JE MORE – Tamara Popov

Prvi deo

I poglavlje

Zovem se Ana Nika Maniatis i vrlo rado bih sa nekim zamenila život. Dosta mi je toga da ljudi pomisle ‘blago tebi’ svaki put kad izgovorim svoje ime. Ljudi misle da je lako biti ćerka mojih roditelja. Misle da nemaš o čemu da brineš kada ti je otac Nikolo Maniatis, džet seter, vlasnik lanca hotela širom Grčke, Crne Gore i Hrvatske. Misle da u životu možeš sve kada ti je mama Marija Anđušić, ministarka kulture i sporta. Istina je da ja ne živim svoj život. Radim ono što mi roditelji kažu. Živim onako kako oni hoće, a najčešće hoće različite stvari. Mama hoće da upišem fakultet u Americi, tata hoće da se preselim u Grčku. Mama je uverena da ću se baviti politikom, a tati treba neko ko će voditi njegove hotele. Kada sam se rodila nisu mogli čak ni da se dogovore kako ću se zvati. Osam meseci su se raspravljali, a onda mi tri dana nakon rođenja dali dva imena. Tata mi je jednom prilikom rekao da je mama jedva pristala da nosim samo njegovo prezime.
Od kad su se pre četrnaest godina razveli živim u Beogradu sa majkom. Ona je od mene zahtevala primerno ponašanje, dobre ocene i retko kad mi je dopuštala da izađem sa društvom i radim ono što ostali tinejdžeri rade, jer se plašila da ću uništiti njen ‘ministarski’ ugled. Nije mi smetalo to što se od mene traži, već što ona nikada nije uzvraćala tako što bi bar ponekad ispunila neku od mojih želja. A stvarno nisam želela mnogo. Da ponekad provede popodne sa mnom, da dođe po mene u školu, a ne pošalje mi vozača i obezbeđenje, da zajedno odgledamo film ili da bude stvarno prisutna na mojim rođendanskim zabavama, koje se nikada nije potrudila da organizuje. Šablon je uvek bio isti – unajmiti animatore, kako bismo drugari i ja bili srećni i neprimenti njoj i starijim gostima. Uvek je tu bila gomila dece političara, sa kojima sam se družila samo kad nam roditelji slave rođendane. Jer je i to bio način za sklapanje političkih dogovora, ponekad čak i prijateljstava, ali, kako mi je kasnije iskustvo pokazalo, samo iz koristi. Tako sam upoznala Stašu i Miloša, moje najbolje prijatelje. Ne bih da budem shvaćena pogrešno, ali nas troje smo se mnogo razlikovali od ostalih đaka u privatnoj školi koju pohađamo. Umesto da vikende provodimo po klubovima i splavovima i trošimo novac naših roditelja, poput većine naših poznanika, mi radije ostanemo kod kuće i odgledamo film. Naravno, ponekad poželimo da ludujemo na žurkama, ali nas političke funkcije naših roditelja u tome sprečavaju. Jer kako bi to moja majka rekla, ne mogu deca ministarke kulture i sporta, premijera i ministra policije da lumpuju uz narodnjake. Ponekad se sa roditeljima pojavimo na nekom prijemu, pa završimo na poslednjim stranama časopisa, gde su slike sa svih bitnih događaja. Marija Anđušić sa ćerkom. Bezimenom ćerkom.
Što se mog oca tiče, viđala sam ga tri puta godišnje. Božić smo provodili sa njegovom majkom, mojom bakom u Atini, a nakon toga išli na skijanje, najčešće u Švajcarsku. Za moj rođendan koji je u aprilu dolazio je u Beograd, a preko leta smo po mesec dana bili zajedno na moru. Mediji u Grčkoj su često objavljivali slike sa tih odmora. Ćerka Nikola Maniatisa. Ana Nika Maniatis, naslednica ,,Maniatis˝ hotela.
Želela sam da bar jednom ne budem ćerka Marije Anđušić i Nikola Maniatisa. Želela sam da budem samo Ana Nika. Ustvari, najradije bih i ime promenila.




 

 

II poglavlje

Bio je već početak avgusta kad sam se vratila sa krstarenja po Jadranskom primorju gde sam bila sa ocem, i spremala se da odem sa Stašom i Milošem na Ibicu. Bili smo neverovatno uzbuđeni zbog ovog odmora, koji smo planirali već mesecima. Mama je jedva pristala da me pusti, ali kad sam joj rekla da ću otići sa ili bez njene dozvole, popustila je.
– Poludeću. Tata hoće da sa nama na Ibicu pošalje jednog od onih njegovih džukela bez mozga. Pobogu, tamo niko ne zna ko sam ja, zašto mi treba obezbeđenje? – Staša me je nazvala dok sam pakovanje privodila kraju i bila je vidno potresena zbog odluke svog oca.
– To je zapravo bila zajednička ideja – rekla sam joj, znajući da se mama dogovorila sa kolegama da sa nama na odmor pošalju i jednog od momaka iz premijerovog obezbeđenja. – Opusti se, dogovorili smo se da nam ništa neće uništiti odmor. Nećemo primećivati da je on tu.
– Mrzim svog oca.

Prekinula je vezu, a ja sam nastavila sa pakovanjem. Nisam znala šta da ponesem, jer zapravo nikad nisam išla na putovanje da bih se provodila na žurkama. Sa tatom je to uvek bio odmor na koji sam nosila samo nekoliko kupaćih, par letnjih haljina, možda poneki džemper, jer uveče ume da bude hladno na otvorenom moru. Imam samo jednu haljinu u kojoj mogu da izađem u klub. Spakovala sam je, ali sam znala da ću tamo morati da kupim još neku. Telefon je zazvonio i mislila sam da me Staša ponovo zove, ali bio je to tata. Zabrinula sam se, jer sam znala da me ne zove zbog nekih lepih vesti, a ni da me pita kako sam, jer sam juče došla kući posle mesec dana provedenih sa njim.
– Nisi mi rekla da ideš na Ibicu.
– Ko ti je rekao?
– Verovala ili ne, ovde je dosta tabloida objavilo da će se naslednica Maniatis hotela tri nedelje provoditi na Ibici.
– Nemoguće.
– Moguće je, dušo. Oni misle da si ti razmažena bogatašica, očekuju ispade i skandale, i tamo će biti mnogo paparaca. Moraš da promeniš destinaciju i držiš je u tajnosti.
– Tata, nemoj to da mi radiš!
– bila sam na ivici da zaplačem. – Ne idem sama na odmor, tu su i moji prijatelji, ne mogu tek tako da im kažem da menjamo plan!
– Nika, slušaj me… Oslobodiću vam apartman u nekom od naših hotela. Zakintos? Crna Gora? Gde god hoćeš.
– Hoću na Ibicu, tamo gde sam i planirala!

Poput razmaženog derišta prekinula sam mu vezu, a on me nije nazvao narednih sat vremena. Iako se nismo često viđali, znao je da sam ista kao on i da mi treba vremena da se ohladim. Konsultovala sam se sa Milošem i Stašom i pristali smo da provedemo mesec dana u Baru, pod uslovom da sa nama ne ide obezbeđenje. Tata je iz Atine poslao avion kojim smo otišli do aerodroma u Podgorici. Stigli smo za manje od sat vremena, uz Stašine mučnine, dok je Miloš zahvaljivao Bogu što sa njom nismo krenuli na Ibicu. Čovek koji nas je sačekao na aerodromu bio je veoma ljubazan, a usput mi je ispričao da je on pre više od osamnaest godina mene i mamu dovezao iz porodilišta.
– Zar moj tata nije bio tu?
– Ne, dušo, tvoj tata je tada bio u Splitu. Tek je kupio hotel tamo, pa je morao da nadgleda radove.

Bila sam pomalo razočarana, i možda sam počinjala da shvatam zašto je mama poželela da se razvede od njega. Isto kao i sada, bio je u braku sa svojim poslom.
U Baru nas je sačekalo previše ljubazno osoblje hotela koje me je oslovljavalo sa „Gospođice Maniatis˝. Svi su se trudili da mi nagoveste da mogu da ih pozovem kad god poželim i opasno me je nerviralo što sam počela da shvatam da uz moje ime ide mišljenje da sam razmažena partijanerka, poput Paris Hilton u godinama kada je još bila popularna.
– Gospođice Maniatis, ukoliko vam nešto bude trebalo, samo me pozovite. Na usluzi sam vam dvadeset četiri sata dnevno.
– Zovi me Ana.
– ponovila sam hiljaditi put tog dana. – I hvala ti.
– Gospođice Maniatis, da sam na tvom mestu ne bih mu dozvolila da se odvoji od mene.
– rekla je Staša kad sam zatvorila vrata za simpatičnim mladićem koji nam je doneo kofere do apartmana.
– Zovi me Ana. – namignula sam joj.

Naravno, tata je za nas odvojio najveći apartaman u hotelu, koji je zauzimao polovinu  sprata. Imali smo ogromnu dnevnu sobu, malu kuhinju, tri spavaće sobe i isto toliko kupatila. Kad sam u jednoj od soba pronašla svoje slike po zidovima, shvatila sam da je to mesto gde sam provela prve četiri godine svog života. Mesto zbog kog se mama razvela, jer nije želela da živi u hotelu. Nisam se sećala gotovo ničega iz tog perioda. Nisam se sećala svog života tu, ali sam ipak osećala da je to moj dom. Nisam mogla da verujem da je sve ostalo isto, da tata nikada nije preuredio ovaj apartman kako bi bio dostupan gostima hotela. Izašla sam na terasu koja je imala predivan pogled na grad, na more. I poželela da tu ostanem zauvek.
– Da li je moguće da je ovo u vlasništvu tvoje porodice više od osamnaest godina, a ti nikad nisi ovde dolazila? – vikao je Miloš iz dnevne sobe.
Zaista, ovde nisam bila od kad smo se mama i ja odselile u Beograd. Sa tatom sam raspuste provodila na Zakintosu ili na jahti u Hrvatskoj. Preko zime smo bili na skijanju. A nikad me zapravo nije doveo ovde gde je moj dom. Da, ovo je moj dom. Osetila sam to onog trenutka kad sam zakoračila preko praga.
– Pa devojke, jeste li spremne za mesec dana lumpovanja uz narodnjake? – pitao je Miloš kad sam se vratila u dnevnu sobu.
– Spremne smo! – rekle smo Staša i ja u isto vreme, a onda počele da se smejemo.
Bila sam srećna, kao što odavno nisam.

III poglavlje

Prvih nekoliko dana je brzo prošlo. Obišli smo Stari Bar, dvorac kralja Nikole, Barski Trikonhos, a jedan dan smo proveli i na Skadarskom jezeru. Nakon što smo videli sve turističke atrakcije dane smo provodili na bazenu, a uveče bismo prošetali po gradu ili popili piće u diskoteci koja je u sklopu hotela. Miloš je, naravno, već našao devojku, malu Ruskinju Ivonu koja je na odmor došla sa roditeljima, a Staša i ja smo uglavnom bile u društvu Stefana, momka koji nam je prvog dana odneo stvari u apartman. Posle dva dana je konačno počeo da me zove samo Ana, pa mi je u njegovom društvu postalo prijatno. Ne toliko koliko Staši, ali ipak dovoljno da budem dobro raspoložena.
Našeg prvog petka tamo, u klubu ,,M˝ u hotelu svirao je Tropiko bend, i Stefan nam je rekao da osoblje očekuje veliku gužvu. Staša je bila odlučna u nameri da konačno smuva Stefana, pa smo sate provodile spremajući se. Uz Miloševu pomoć, izabrala je plavu haljinu koja je divno igledala na njoj, uz nešto tamnije cipele i torbicu. Ja sam se odlučila za jednostavnu crnu haljinu koju sam kupila dan ranije i svoje omiljene roze cipele.
Oko jedanaest smo bili ispred diskoteke, a Staša se mnogo razočarala kada je Stefana ugledala na radnom mestu.
– Hej, mislili smo da ćeš sa nama u provod.
– Pridružiću vam se kasnije, velika je gužva, pa sam morao da priskočim u pomoć. Miki, stigla je Ana, spremite separe.
– viknuo je starijem kolegi koji je bio u diskoteci.
Počela sam da se navikavam na to da gde god se pojavim imam spreman sto, separe, nekoga ko će mi ako poželim svako jutro donositi doručak u apartman. Najgore od svega, počeo je da mi se sviđa takav način života.
– Nećete valjda da ih pustite preko reda zato što su dobre ribe? Na šta to liči? Čekam ovde već skoro pet minuta, a one su tek došle. – vikao mi je na uvo Crnogorac kao od stene odvaljen.
– Gospodine Stjepanoviću, sačekajte trenutak, uskoro ćemo vas pustiti unutra. – smirivao ga je Stefan.
– A možda i nećemo. – rekla sam.
Crnogorac me je čudno pogledao, a ja sam se nasmejala.
– Gospođice Maniatis, vaš separe je spreman. – rekao je Miki pre nego što je Crnogorac uspeo da progovori.
– Hvala Miki. Vidimo se unutra. A možda i ne. – dobacila sam još jednom pre nego što sam ušla u lokal.
Smejao se, siguran u sebe, jer je znao kakav utisak taj osmeh ostavlja na devojke. Deset minuta kasnije pustili su ga u klub.
Celo veče su za naš separe pića slali prijatelji mog oca, ali i oni koji su to želeli da budu. Kako nisam navikla na alkohol, počelo je da mi se manta već posle dve tekile, koju sam probala na Stašin nagovor. Svirka je počela nešto malo posle ponoći, Miloš je do tada već nestao sa Ruskinjom, pa smo Staša i ja ostale same. Razni ljudi su dolazili da se upoznaju sa mnom, a ja sam samo klimala glavom i pitala se da li shvataju da sam pripita. Jedni su pričali o tome kako dugo poznaju mog oca, drugi nisu mogli da veruju kako sam brzo odrasla, trećima je bilo drago što sam konačno tu… Ja sam samo želela da me ostave na miru.
Kad nam se pridružio Stefan nisam mogla da ga ne pitam ko je Crnogorac čiji sam pogled počela da tražim po klubu posle dve tekile.
– To je Uroš Stjepanović.
– Je l’ to ime treba nešto da mi znači?
– pitala sam ga.
– Devojko, je l’ pratiš ti crnogorski sport?
– I ne baš.
– odgovorila sam iskreno.
– To je nada našeg sporta. Plivač. Sprema se za Olimpijadu.
– Blago vama ako vam se sportska nada opija u diskoteci.
– Dečko pije vodu i uživa sa društvom, pusti ga na miru. I nemoj previše da piješ, ja sam zadužen za tebe.
– Razumem, gospodine.
– rekla sam sa osmehom.
Istog trenutka je bend počeo da svira jednu od mojih omiljenih pesama, pa sam uz Bojim se da sklopim oči snene, bojim se otići ćeš od mene, dok ja sanjam plave anđele što na tebe liče, bojim se da ima drugi neko ko je s tobom dok sam jaa daleko, bojim se da nismo iz iste priče… popila još dve tekile, i od tog trenutka definitivno nisam znala šta radim.

IV poglavlje

– Rekla si Stefanu da mi se sviđa.
– Nisam valjda?
– pitam Stašu dok mi sutradan prepričava događaje od prethodne noći.
– Jesi i hvala ti do neba.
– Smuvali ste se?
– Aha.
– Dobro je, učinila sam dobro delo.
– Poslala si piće društvu iz Uroševog separea, a njemu flaširanu vodu. Dva litra.
– nastavlila je ona.
– Zakuni se?
– Kunem ti se.

Stavila sam jastuk preko glave, poželela da zaspim i nikad se više ne probudim.
– Oni su došli do našeg separea. Pričala si sa njim, ali stvarno ne znam da ti kažem o čemu, jer nisam slušala, a i brzo sam otišla. Znam da si se kući vratila oko četiri i to bez cipele.
– O moj Bože, šta sam uradila? Nikad neću izaći iz ovog apartmana!

Dok sam se nešto kasnije tuširala, slike od sinoć su počele da mi se vraćaju. Bojim se da sklopim oči snene… Jedna tekila… Dok ja sanjam plave anđele što na tebe liče… Druga… Ko je s’ tobom dok sam ja daleko…

Sedela sam na fotelji u hodniku hotela.
– Izvini zbog onoga na ulazu. – rekao mi je Uroš.
– Da nisi saznao ko sam, nikad se ne bi izvinio.
– Možda i ne bih. Umem ponekad da budem bahat.
– Vidim.
– Pa, Ana, šta misliš o tome da sutra odeš sa mnom na piće u znak izvinjenja?
– Neću.
– rekla sam.
Ne?
– Šta ti misliš o tome da mi ostaviš broj, pa ću ti se javiti kad budem htela?
– Dobro, pristajem.
– rekao je sa osmehom.
Ukucao je broj u moj telefon.
– Koliko voliš te cipele? – pitao me je.
– Mnogo. – odgovorila sam zbunjeno.
Pre nego što sam uspela da pitam zašto, skinuo mi je cipelu sa noge.
– Čisto da imam garanciju da ćeš se javiti. – opet mu je na licu zaigrao onaj osmeh koji slama srca.
– Da li si ti upravo kidnapovao moju cipelu?
– Tako nekako.
– rekao je i otišao.

– NAPRAVIO SAM GLUPOST! – vrištao je Miloš izlazeći iz svoje sobe.
– Šta si uradio? – izvirila sam iz kupatila.
Dodao nam je svoj laptop.
– Čitajte komentare. Ubićete me.
Pogledala sam njegovu stranicu na fejsbuku na koju je stavio našu sliku od sinoć.

Danilo Davidović: Da li je moguće da se vas troje negde ludo provodite? 🙂
Miloš Aleksić: Ne veruješ dok ne vidiš 😉
Nikola Sekulić: Gde ste ljudi? Ja bih to da vidim uživo. 🙂
Danilo Davidović: Piši adresu i dolazimo Nikola i ja. 😛 Ne šalim se 🙂

– Ubiću te. – rekla sam Milošu kad sam završila sa čitanjem. A Staša je još uvek osećala mučninu od alkohola, pa je otrčala u kupatilo da povraća.

Nikola i Danilo idu sa nama u odeljenje. Oni su jedni od onih tatinih sinova koji luduju po splavovima. Svake nedelje se sa drugim devojkama razvlače po novinama i ne brinu o tome da li će nekom uništiti ugled. Milan Sekulić, Nikolin tata bio je nekada jedan od naših najboljih fudbalera. Igrao je u inostranstvu i zaradio dovoljno novca da generacije posle njega mogu da žive mirno, a sada je na nekoj funkciji u Fudbalskom savezu Srbije. Danilo je sin Danice Davidović, poznate pevačice koja je udata za bogatog biznismena, čija porodica već decenijama važi za jednu od najbogatijih u zemlji.

Da, zaboravih da napomenem. Zaljubljena sam u Danila od kad znam za sebe.

V poglavlje

Moj tata je bio srećan što se lepo provodimo i što smo pozvali još društva. Mama je histerisala, jer ne može njena ćerka da se druži sa sinom jedne pevaljke, da je to mnogo ispod našeg nivoa. Zapretila mi je da će mi ukinuti džeparac ukoliko završim u novinama sa nekim od njih dvojice, ali nije me bilo briga.
Staša je prešla u moju sobu, a žena koja je bila zadužena za sređivanje našeg apartmana spremila je sobu za Danila i Nikolu, koji će sutra krenuti u Bar.
– Kako smo preko noći postali ovakvi? – pitala je Staša dok smo nas troje ležali u mom krevetu.
– Kakvi?
– Ja sam se sinoć smuvala sa dečkom kog poznajem šest dana. Miloš je posle dva dana nahvatao neku Ruskinju, a ti imaš rupu u sećanju, zbog alkohola. A da ne spominjem da Danilo i Nikola dolaze sutra. Nisam te pitala, kako se ti osećaš povodom toga?
– Ne glumi mi psihologa, Staša, nije mi potreban. – rekla sam drčnije nego što sam želela.
Stefan je ušao u sobu i gađao me primerkom crnogorske Pobjede. Pogledala sam naslovnu stranu.
– Okej, Staša, sad mi treba psiholog. – izgovorila sam tiho.

Ana Maniatis i Uroš Stjepanović u ludom provodu!

Ćerka Nikola Maniatisa, Ana Nika, naslednica ,,Maniatis˝ lanca hotela ovih dana boravi na crnogorskom primorju, a društvo joj pravi sportska nada Crne Gore, plivač Uroš Stjepanović. Ana i Uroš fotografisani su u diskoteci ,,M˝ koja se nalazi u sklopu hotela Anine porodice u Baru. Po rečima očevidaca Ana je napravila prvi korak poslavši piće u separe mladog plivača koji se kasnije sa svojim društvom pridružio njoj i njenom društvu. Uživali su u provodu do ranih jutarnjih sati, a klub su napustili zajedno.

– Mama će me ubiti.
– Zašto? Nju nigde ne spominju. – rekao je Miloš.
Staša je postavila pravo pitanje. Kako smo se preko noći pretvorili u ovo? Imam rupe u sećanju, od alkohola, a na naslovnoj strani najčitanijih dnevnih novina u Crnoj Gori nalazi se moja slika iz ludog provoda. Sjajna transformacija Ana, zaista sjajna.
Kao što sam i mislila da će biti, mama me je u toku dana nazvala i održala mi lekciju, jer su vest preneli i sprski mediji.
– Slušaj me dobro Ana, ovo je poslednji put da si mi uradila ovako nešto! Sledeći put kad budem videla tvoje ime u novinama, poslaću te kod tetke u Ameriku! Ne, ne kod tetke, u internat ću neki da te strpam! Šta god da imaš sa tim dečkom, završi! Ni za tebe, a ni za moju karijeru nije dobro da ti se ime u novinama razvlači zbog nekog trećerazrednog sportiste! Je l’ me slušaš? Završi!

Pola sata kasnije i tata mi je poslao poruku.

Dušo, čuo sam se sa tvojom mamom. Mnogo je ljuta. Pojačao sam obezbeđenje i novinarima je zabranjen ulaz, a ti se potrudi da sa dečkom uživaš u sklopu hotela, kako tvoja majka ne bi ubila i tebe i mene. Dolazim za par dana. Volim te.

– Hoću ja takvog tatu. – rekla je Staša nakon što je pročitala poruku.
– Ali on mi čak i nije dečko. – bilo je sve što sam ja uspela da kažem.
Već mi je bilo muka od svega. Ovo nisam ja.
– Ustvari, ti jesi Ana Nika Maniatis, i ovo jesi ti. To je ono što tvoje ime govori. Da si bogata naslednica, devojka kojoj je mesto na naslovnim stranama.
– Miloše, nde lupaj gluposti, ništa u životu nisam postigla. Imam osamnaest godina i definitivno mi nije mesto na naslovnim stranama.
– Živiš u Srbiji, Ana. Pomiri se sa tim.
Bio je u pravu i mrzela sam ga zbog toga.

Te večeri je Miloš otišao da se pozdravi sa svojom Ruskinjom, Staša je sa Stefanom izašla u šetnju, a ja sam rešila da pozovem Uroša i kažem mu da mi donese cipelu. U nedostatku hrabrosti za poziv, poslala sam mu poruku. Brzo sam dobila odgovor.

Pretpostavljam da si videla današnju Pobjedu. Zbog toga sam u nekoj vrsti karantina. Moj otac, koji mi je i trener je prilično strog oko mojih treninga. Zbog tebe se jutros nisam pojavio na bazenu, što ga je razljutilo. Ne brini, Pepeljugo, vratiću ti cipelu. Videćemo se ovih dana :*

Izašla sam na terasu i posmatrala more, nebo… U daljini se čula muzika.
Vidiš da jutro se budi i bez nas, i da smo jedno za drugo bila je laž… I zato bolje kreni tamo gde neću ja, sve što smo dalji bolje za nas.
Pomislila sam na Danila. Uživala sam u raspustima, jer ga nisam viđala. Nisam po školi slušala priče o devojkama sa kojima je bio. Nisam čekala da me pogledaju te njegove plave oči. Šta ću da radim sutra kad mi bude bio tako blizu? A tu je sada i Uroš. Ja stvarno želim da mi vrati cipelu. I da mi se samo još jednom onako nasmeje. Da li je moguće biti zaljubljen u dve osobe istovremeno? Verovatno nije.
U daljini čujem svoju omiljenu pesmu.
I pod sjajem ružičastih zvezda, želim večno da te ljubim ja…
Vraćam film na svoj osamnaesti rođendan. Svirao je dobar bend, napravili su odličnu atmosferu, a kako je među zvanicama bilo i pevača ređali su se za mikrofonom. U jednom trenutku Danilo je uzeo mikrofon i pevao baš tu pesmu.
Tamo negde iza duge, gde su večna proleća, ova naša ljubav stanuje. Tamo gde su bistre reke, neba plavetna živećemo u pesmi ti i ja…
Kada je završio pesmu prišao je i poljubio me u čelo.
– Srećan rođendan, Ana.
Pola sata kasnije nestao je sa jednom devojkom iz našeg odeljenja. Mnogo sam ga mrzela tog dana.
Šta radiš tu sama? – Miloš me je prepao kad je ušao u moju sobu. – Nisi se javila Urošu?
– On je, na neki način kažnjen.
– Zbog novina?
– Zato što se nije pojavio na treningu jutros, ali da, sve je to povezano. Kako si ti? – pitala sam ga, imajući na umu da je devojka sa kojom je proveo poslednjih šest dana otputovala u Rusiju.
– Misliš zbog Ivone? Dobro sam. Već sam ušmekao neku malu, mislim da je ovde u hotelu, moraću to da pronjuškam sutra.
– Sa koliko tačno devojaka planiraš da budeš za ovih mesec dana?
– Što je više moguće. Od sutra će nekako ići lakše. Za onog Danila se prosto lepe, možda se i meni posreći uz njega.
Pogodila sam ga jastukom. I ponovo sam ga mrzela, jer je u pravu.
– Moraš da mu kažeš da ti se sviđa.
– Nema šanse.
– Moraš, Ana. Šta hočeš? Da prođe pola života, on se oženi ili umre u dubokoj starosti pa da ti život prođe u kajanju što mu nisi rekla?
– Ti si bolestan. Ne šali se sa tim stvarima. Neće umreti. I neće da se oženi. Mislim, ništa se od toga neće desiti skoro. Uostalom, neću nikad da mu kažem. Samo ću da napravim budalu od sebe.
– Ne znaš dok ne pokušaš.
– Kad je on u pitanju, znam. Ostavi me na miru.
– Dobro. – rekao je i krenuo prema vratima.
Vrati se, neću da budem sama.
– Dok ja postojim, nećeš biti sama. – rekao je i zagrlio me.
Bila sam zahvalna što pored sebe imam takve prijatelje.

VI poglavlje

Danilo i Nikola su stigli oko dva popodne. Miloš ih je sačekao ispred hotela, a Staša i ja smo se u sobi spremale da siđemo na ručak. Dok sam pokušavala da kosu obuzdam u rep, gledala me je u ogledalu kao da ima nešto da mi kaže.

Šta se dešava? – pitala sam je.

– Ni.. ništa. Ništa se ne dešava. Zašto? 

– Imaš onaj pogled, kad hoćeš nešto važno da kažeš.

– Nemam šta da kažem.

– Okej.

– Spavala sam sa Stefanom. – ispalila je kao iz topa.

Bila sam spremna da joj očitam bukvicu, da se ponašam kao da sam joj majka, ali su momci ušli u sobu i nestala je moja sposobnost govora. Kad sam pogledala u Danilove oči stao je ceo svet. Poljubio je Stašu u obraz, a onda došao do mene i poljubio me čelo. Zašto to radi?

– ‘De si mala? Lepo ti je ovde. – Nikola me je zagrlio kao da me nije video sto godina.

Miloš im je pokazao sobu, pa smo sišli na ručak, jer smo svi bili gladni. Staša je izbegavala da ostane sa mnom nasamo, pa se nije odvajala od Miloša. Ne mogu da verujem da je to uradila. Shvatam, nije klinka, sve razumem, ali ona ga poznaje tek nedelju dana. Mogla je da sačeka bar još sedam dana. Nije da ćemo sutra otići kući i da neće imati drugu priliku.

– Znate šta? I nisam više tako gladna. – rekla je Staša kada je videla Stefana na recepciji. Otrčala mu je u zagrljaj, a on ju je dočekao najširim osmehom koji sam ikada videla.

– Šta je bre ovo? Staša maznula obezbeđenje, ti plivača. Opasni ovi Crnogorci. – prokomentarisao je Danilo.

Prošlo je nekoliko trenutaka dok sam shvatila šta je rekao. On zna za Uroša. I zbija šale na moj račun. Njemu je svejedno. Nadala sam se da će bar malo biti ljubomoran. Ali kad razmislim, zašto bi bio? Ja sam samo Ana. Neko ko ide sa njim u odeljenje, neko ko je potpuno nebitan. Čim smo ušli u restoran, poslala sam Urošu poruku.

 

Gotovo sa karantinom? Ja stvarno želim svoju cipelu. :*

 

Dobila sam odgovor posle nekoliko minuta.

 

Znaš šta? Hoću da te vidim danas, ali pošto mi je jasno koliko ti ta cipela znači, nećeš je dobiti tako lako. Koristiću njenu moć još malo. :*

 

Nasmejala sam se, a Danilo nije propustio priliku da to prokomentariše.

– Duhovit neki Crnogorac, a?

 

Pogled sa terase moje sobe me toliko smiruje i čini srećnom. Posmatranje talasa i ljudi… Deca su trčkarala po plaži, dok su roditelji jurili za njima. Svi su bili nasmejani, uživali u sunčanom danu. Nisam želela ni da razmišljam o povratku u sivi Beograd. Ovde se osećam kao da konačno negde pripadam, što se ne bi moglo reći za mesto u kom sam provela poslednjih četrnaest godina svog života. Volela bih da mogu da ostanem ovde zauvek, ali moja majka ima za mene druge planove.

Kad sam se konačno sklonila sa terase u apartmanu nije bilo nikoga. Pronašla sam Stašinu poruku u kojoj piše da je otišla kod Stefana, a momcima izgleda nije padalo na pamet da se bilo kome jave. Čim je počelo da se smrkava, otišla sam u krevet. Bilo mi je krivo što su svi otišli na svoju stranu, a niko od njih se nije setio da pozove i mene. Imala sam osećaj da je prošlo samo nekoliko minuta od kad sam zaspala, a probudilo me je jako lupanje. Izašla sam iz sobe da proverim šta se dešava.

– Jao, jesam li te probudio? Izvini, slučajno sam tresnuo vratima. – objašnjavao mi je Danilo. – Neko društvo je dole na plaži, pa sam došao po gitaru. Hoćeš sa nama?

– Neću. Samo uživajte. – rekla sam.

– Baš si partibrejker Maniatisova. Lepo spavaj.

Znala sam da se za gitaru hvata samo kad treba da impresionira neke devojke, i zaista nisam želela da prisustvujem tome, po ko zna koji put. Pogledala sam na sat, bilo je tek deset.  Odlučila sam da pošaljem Urošu poruku.

 

Užasno mi je dosadno. Dođi, i ponesi neki film. Ne moraš cipelu.

 

Mislio sam da me nikad nećeš pozvati. Stižem.

 

Odgovor sam dobila mnogo brže nego što sam očekivala, pa sam požurila da se bar malo upristojim. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim da sam na sebi imala samo ogromnu majicu sa znakom ministarstva kulture i sporta, a onda još nekoliko da shvatim da me je Danilo video u ovom izdanju. Kosa mi je bila skupljena u punđu na sred glave, a tu frizuru sam imala običaj da zovem ‘depresivna frizura’. Ipak, na meni je to izgledalo prilično dobro, pa sam nakon što sam obukla helanke i običnu belu majicu u mnogo manjoj veličini od one koju sam do skoro imala na sebi, doterala svoju ‘depresivnu frizuru’ i stavila parfem. Danilo je opet uleteo u apartman, ovoga puta tražeći duks, jer je napolju zahladnelo.

Šta je sa promenom imidža? Mislio sam da nećeš sa nama.

Uroš je ušao pre nego što sam uspela da odgovorim Danilu.

– Vrata su bila otvorena. – rekao je.

Neko vreme smo stajali u mestu. Uroš je gledao čas u mene čas u Danila.

Doneo sam ‘Šetnju za pamćenje.’

Danilo se nasmejao.

– Vidi ti to, osim što je duhovit, dečko je i romantičan. Ana, molim te pošalji mi poruku kad budeš ispratila gosta, ne bismo voleli da prekidamo neke romantične scene.

– U čemu je njegov problem? – pitao je Uroš kada je Danilo zatvorio vrata za sobom.

To bih  i ja volela da znam. Nakon što sam ubedila Uroša da zaboravi da je Danilo uopšte bio prisutan, ubacila sam ‘Šetnju za pamćenje’ u dvd plejer (iako sam ga odgledala već tri puta) i sela na dvosed pored njega. Ni on, ni ja nismo bili fokusirani na film. Nekoliko puta sam krajičkom oka primetila da gleda u mene, a ja sam sve vreme gledala u televizor. Pomislio bi čovek da upijam svaku reč koju izgovaraju. Ustvari sam gledala kroz tv. Razmišljala sam o Danilu. Znam, nije u redu misliti na jednog dečka, dok je drugi koji je doneo romantični film pored tebe. Pretpostavljam da bi Danilo doneo ‘Ratove zvezda’, ‘Džejms Bonda’ ili tako nešto. Možda se ne bi ni pojavio. I to je ličilo na njega.

Zašto ti treba toliko vremena da razmisliš?

– O čemu?

– Pitao sam da li hoćeš da prošetamo. Film se upravo završio.

– Izvini, nisam te čula.

– Kako mi se čini, nisi primetila ni da je film gotov.

Bio je u pravu. Gledala sam u odjavnu špicu i pitala se kako sam mogla da ne primetim to.

– Čini mi se da si umorna. Možda bi trebalo da odspavaš. Šetaćemo neki drugi put. – rekao je nežno.

Pogledala sam ga u oči. Imao je tako divan pogled. Gledao me je tim divnim očima i dok je to radio, nisam želela da prestane.

– Ostani još malo.

Čula sam sebe kako govorim, i zapravo nisam bila sigurna zašto sam to rekla. Bio je u pravu, bila sam umorna, samo sam želela da spavam. Umesto toga, zamolila sam ga da ostane. Srećom, on je, kao da mi je čitao misli, rešio da me ipak pusti da se odmorim.

– Pa, ako želiš da vidiš svoju cipelu, nekada ponovo, bilo bi poželjno da pristaneš da izađeš sa mnom sutra. I čisto da ti dokažem da je još uvek živa, poslaću ti njenu sliku sa današnjim novinama.

– Ne moraš, verujem ti na reč. A što se tiče izlaska, obavesti me sutra o detaljnijem planu.

– Važi, Pepeljugo. Vidimo se sutra.

Poljubio me je na rastanku, i nisam znala kako da se osećam povodom toga. U jednom trenutku bila sam srećna što je ovaj savršeni dečko poželeo da poljubi baš mene, a u sledećem sam poželela da je Danilo na njegovom mestu. Više od svega mi je trebala najbolja drugarica, a ona se nije pojavila do jutra.

VII poglavlje

 

-Maniatisova!

-Danilo, ne viči, probudiću je polako.

-Ajde bre, nemamo ceo dan. Umirem od gladi, a ona se još izležava.

-Ako si gladan, idi jedi i izlazi iz moje sobe! – viknula sam.

-Šta ti je bre, Ana? Što se dereš na mene od ranog jutra?

-Prvi si počeo. Veoma je bolno kad me probudi tvoj glas.

-Pa sjajno, ti si prva devojka koja mi je to rekla. Hvala ti, zaista. A sad ustaj i kreni sa nama na ručak, da te ne bih sam izvukao iz tog kreveta.

-Mislila sam da je tvoja specijalnost odvlačenje devojaka u krevet.

-Pa eto, ti si posebna. Prvo moram da te izvučem iz kreveta, da bih se najeo, a kad završim sa ručkom razmisliću i o tom odvlačenju.

– Sanjaj, Davidoviću.

– Vas dvoje bi trebalo da budete u braku. – prekinula nas je Staša. – Sjajno se svađate.

 

Pola sata kasnije bili smo u restoranu, a pridružio nam se i Stefan.

– Hoće li biti nešto ovih dana u vašem lokalu ili da tražimo nešto drugo za provod? – pitao ga je Nikola.

Ustvari, večeras je karaoke veče. Trebalo bi da bude sjajno. Tu je i neki di-žej, ali pravu atmosferu prave oni koje se uhvate mikrofona. Da vam rezervišem separe? Ana, na tvoje ime?

– Ne znam da li ću ići. Rezerviši na Stašino, pa ćete u svakom slučaju moći da uđete.

– Imaš druge planove, Maniatisova?

– Ništa što bi tebe trebalo da zanima.

– Ma daj, došli smo ti u goste, a ti nas ostavljaš same svako veče.

– Sam si se pozvao, ako se ne sećaš. A i više mi se sviđaju planovi koje ne uključuju tebe.

– Šta ti je, ustala si na levu nogu jutros?

– Ne, nego si ti bio prva osoba koju sam ugledala kad sam otvorila oči. To utiče na raspoloženje.

– Zašto? Mislim, siguran sam da je moje lice bilo pred tobom i dok su ti oči bile zatvorene.

– Je l’ vam neko već rekao da bi trebalo da se venčate? – pitao je Stefan, a Staša ga je zagrlila, očigledno srećna što isto razmišljaju.

 

 

 

Nakon ručka koji je prošao u veoma napetoj atmosferi, povukla sam se na svoju terasu koja je delovala čudno umirujuće na mene. Bila sam ljuta na sebe što sam se bez razloga raspravljala sa Danilom. Nije uradio apsolutno ništa. A možda je baš u tome bio problem… Čekala sam Urošev poziv, pa da se izgubim u tom njegovom pogledu, daleko od Danila, daleko od svega što podseća na njega. Ali on nije zvao…

– Šta ti je? – pitala me je Staša. – Već sam shvatila da nešto nije u redu kad si ovde.

– Zašto je moj život tako komplikovan?

Zagrlila me je.

– Sama ga komplikuješ, draga. Opusti se, uživaj u njemu.

– Pokušavam, ali mi ne ide od ruke. Izgleda da nešto ne radim dobro.

– Pokušavaj dok ne uspeš. Šta bi ono sa Danilom? Je l’ se meni čini ili te provocira više nego obično?

– Ne čini ti se.

– Mislim da je oduvek znao da si zaljubljena u njega.

– Nemoj lupati. Kako je mogao da zna?

– Razmisli. Kada momci provociraju devojke? Kad se osećaju nesigurno. Bio je ubeđen da se ložiš na njega, a onda je došao ovde i zatekao te sa Urošem.

– Ne mogu da razmišljam o njemu. Ne može iz toga proizaći ništa dobro. Pričaj mi o tebi i Stefanu.

Čim je dobila znak da sme da priča o tome, Staša nije prestajala. Prijalo mi je da malo živim njenu priču, a da Uroša i Danila ostavim po strani.

 

VIII poglavlje

 

Staša i ja smo tog popodneva prošetale po gradu, neplanirano šopingovale, a nešto kasnije su nam se nam se na piću pridružili i momci. Miloš i Nikola su pričali o devojkama koje su upoznali veče pre toga, i dogovarali se da ih pozovu na večerašnju karaoke žurku. Nije moglo da mi promakne da Danilo ne priča ni o kakvoj devojci, a nije ni Staši.

– Da li je moguće da ti ne planiraš da pozoveš nikakvu devojku? – pitala ga je.

– Pa znate mene, ne volim da se ograničavam na jednu devojku. Biće ih večeras pun klub, zar ne?

Njegov odgovor me je zaboleo, ali me nije iznenadio. Bio je to tipičan Danilo.

 

Svakih pet minuta proveravala sam telefon, ali nije bilo ni poruke, ni poziva od Uroša. Iako me je Staša ubeđivala da krenem sa njima na žurku, rešila sam da ostanem u apartmanu, što je izazvalo veliko negodovanje.

– Nisam znao da si od takvih devojaka. – rekao mi je Miloš kad smo ostalih sami.

– Kakvih?

– Mi idemo u provod, a ti ovde čekaš da ti dečko pošalje poruku.

– Miloše…

– Nemoj mi tu Miloše. Rekla mi je Staša da ti se nije javio. Nemoj da se ludiraš, spremi se i idemo da se provedemo.

– O čemu pričaš, Miloše? O kakvom dobrom provodu? Nikola i ti vodite devojke, Staša ima Stefana, a Danilo će svakako završiti sa nekim. I gde je tu dobar provod za mene?

– Ako budeš krenula, možda će završiti sa tobom.

– Neću da budem ta devojka. Radije ću ostati ovde sama, nego da budem recka na njegovom zidu.

– Ako se predomisliš, znaš gde smo.

Klimnula sam glavom i bez reči ga ispratila iz svoje sobe. Bacila sam se u krevet. Minuti su prolazili sporo. Sa jedne strane gledala sam u telefon, a sa druge, na ormanu visila je haljina koju sam kupila tog dana. U sobi je bila takva tišina, da sam mogla čuti otkucaje svog srce. Pola sata kasnije tišinu je prekinuo telefon, čiji me je zvuk obavestio da sam dobila poruku. Bio je to Uroš. Ponovo karantin, takmičenje za vikend. Bila sam besna na njega, jer mi nije javio ranije. Bila sam besna na sebe što sam kao poslednja budala ostala u krevetu i čekala da se on javi. Bila sam besna na Danila što se provodi sa ko zna kim. Spremala sam se da od muke zavrištim, kad su se vrata sobe otvorila.

– Ajde, Maniatisova, oblači ovu divnu haljinu i idemo. Nemoj ni da pokušaš da mi prodaš priču da će onaj Crnogorac da dođe, Staša je već pijana, i rekla mi je da ti se nije javio. Ajde, spremaj se. Ne prihvatam ne kao odgovor.

Danilo je stajao na vratima i neko vreme smo ćutke gledali jedno u drugo. Razmišljala sam kako da mu odbrusim, ali sam shvatila da zapravo ne želim to. Htela sam da obučem svoju divnu haljinu i odem sa njim.

– Izađi napolje…

– Rekao sam da ne prihvatam ne kao odgovor!

– Hoćeš li me pustiti da završim? Izađi napolje, da mogu da se spremim. Neću valjda pred tobom da se presvlačim.

– A nisu mi verovali da ću uspeti da te dovučem. Imaš pet minuta.

 

Trebalo mi je malo više od pet minuta, ali sam kada sam se pogledala u ogledalo bila zadovoljna onim što sam videla. Bila sam zahvalna Staši što me je naterala da kupim tu haljinu. Izašla sam iz sobe, a Danilo je gledao neku utakmicu na tv-u.

– Znaš, to što si svakih dva minuta kucao na vrata nije mi pomoglo da se brže spremim.

– Da, to mi je jasno. Odgledao sam pola utakmice. To svakako nije pet minuta.

Otvorio je vrata apartmana i pustio me da prođem. Klub je bio na poslednjem spratu, i dok smo išli ka njemu,  vladala je neprijatna tišina. Nisam znala šta da kažem, jer kada mi pričamo to je rasprava, a sada zaista nismo imali oko čega da se raspravljamo.

– Pa, zašto si došao po mene? – pitala sam konačno. – Gore nema dovoljno lepih devojaka, pa ti trebam da ubijaš dosadu dok me provociraš?

– Tražiš razlog za raspravu Maniatisova, ali neću ovog puta nasesti. Večeras neću da te provociram, ali nemoj ni ti mene.

– Ja tebe nikad ne provociram.

– Psst, bez rasprave.

Na ulazu u diskoteku nije bilo fotografa, i shvatila sam da je tatina zabrana novinarima ispoštovana. Laknulo mi je zbog toga, i konačno sam mogla da se opustim. Shvatila sam i da je Stefan bio u pravu što se tiče dobrog provoda, jer unutra jedva da je moglo da se diše od gužve, a videlo se da su svi dobro raspoloženi.

– Daj mi ruku, da te ne izgubim do separea.

Pružila sam mu ruku koju je čvrsto držao sve dok smo se probijali kroz gužvu. U separeu su nas dočekali sa osmehom, ali i sa nevericom.

– ‘Ladno si došla! Rekla sam mu da nema šanse da te dovuče! – vikala mi je Staša na uvo, više nego očigledno pijana.

– Sad moram da platim turu pića. – dodao je Miloš.

– Je l’ ste se vi to kladili? – pitala sam Danila koji mi je bio najbliži.

– Pa kao.

– Obećao je da će pevati ako dođeš! – Staša je vikala i dalje. – ‘Ajde Danilo, idi uzmi mikrofon!

– Brzo se vraćam. Moram da ispoštujem publiku, obožavaoce. – šapnuo mi je pre nego što je nestao.

Prešla sam pogledom preko separea, i bilo mi je drago što sam tu. Provod sa prijateljima je mnogo bolji od ležanja u krevetu i kukanja nad tužnim životom. Svi su bili tako dobro raspoloženi, da su to preneli i na mene. Kada je došao konobar, naručila sam novootkriveno zadovoljstvo i jedva sam čekala da tekila počne da deluje i dovede me u pripito stanje. Dovoljno pijano da me bude briga za sve, ali ne toliko da se sutradan ne sećam šta sam radila.

Prošlo je skoro pola sata pre nego što je Danilo uspeo da dođe do mikrofona.

– Zdravo, drugari. Zovem se Danilo i večeras pevam samo zato što je Ana tu, ali na insistiranje mojih najvećih fanova, Nikole, Miloša i Staše. Inače ne radim ovo, ali verujte mi, zaista sam dobar.

Dobio je aplauz i pre nego što je počeo da peva, a kad su se začuli taktovi prve pesme, poželela sam da ga zagrlim.

U srcu mi led, a na usnama žar, od tvog poljupca kad dala si mi poslednji dar, o Ana, o Ana, o Ana, tugo mojih dana… U srcu mi bol, jer još sanjam tvoj lik, kad si otišla na usnama mi ostao krik… o, Ana…

Očigledno je bio zanesen dobrom atmosferom, ali i aplauzima, pa nije mogao da prestane da peva. Nikome u lokalu to nije smetalo, osim meni. Ta bina bila je previše daleko od našeg separea, a želela sam da bude tu. Svaka njegova pesma pogađala me je pravo u srce. Sa svakom sledećom bila sam sve više pripita, i sve više zaljubljena.

– Dobro, još jedna pesma i prestajem. Nestrpljiv sam da se pridružim svom društvu. Ova je sa posebnom posvetom, nadam se da ćete uživati.

Kasno je da me zavoliš, jer ja sam sve potrošio, kad si mi bila najbliže ja se s drugom budio, ja sam druge ljubio. Kasno je da mi oprostiš, ja nisam to zaslužio. Kad si mi dala najviše, ja te nisam video, i zbog gorih gubio. A ti, ni na pamet nisi pala mi kad sam svoje noći lude trošio na njih, ti mi na pamet nisi pala, a jedina si vredela od svih.

Kad je nakon završetka pesme uspeo da se progura do separea, bila sam pijanija nego što sam planirala. Poslednjom pesmom me je dotukao. Znao je da sam zaljubljena u njega, i svaka pesma mi je to potvrđivala. Svi su u separeu primetili da se nešto događa, i čekali su njegov povratak. Nisam mogla da skapiram da li je za njega sve ovo još jedna igra iz koje on izlazi kao pobednik. Ali nije me bilo briga. Konačno sam uspela da uživam u životu i nisam želela da dozvolim razumnim mislima da to pokvare. Bar ne večeras.

Nasmejao mi se, i seo između Miloša i Nikole. Sa osmehom su komentarisali njegovo pevanje i atmosferu u klubu, a ja nisam mogla da skrenem pogled sa tog osmeha.

Di-džej je najavio pesmu za zaljubljene, a svi oko mene su bili zagrljeni. Ustali su da plešu, i osećala sam se kao da svi u klubu imaju nekog svog. Sa osmehom sam gledala Stašu i Stefana. Bila sam zaista srećna zbog nje. Zaslužila je nekog kao što je on, ali nisam mogla da ne pomislim  na to da ćemo za dve nedelje otići odavde.

Šetamo polako pored reke, u kasne sate ljubim te, moj anđeo si ti, toliko trebaš mi…

– Hoćeš da plešeš sa mnom?

Klimnula sam glavom.

 Zvezda sa neba pala je, ko da je znala zbog tebe, moja jedina si ti, puna nežnosti…

Zadrhtala sam kad me je zagrlio.

S tobom našao sam sreću, ti si meni suđena, poželet’ drugu nikad neću, jer ti si za me rođena…

-Hoćeš da odemo odavde? – pitao me je kad se pesma završila.

Nesposobna da progovorim, ponovo sam samo klimnula glavom. Diskoteku smo napustili, kao što smo i ušli. Držeći se za ruke, ali ovoga puta ne samo zbog gužve. Pitala sam se o čemu razmišlja. Ja sam se samo nadala da će mi se sposobnost govora vratiti pre nego što dođemo na neko mirnije mesto.

 

IX poglavlje

 

Priznajem, razočarala sam se kada se lift zaustavio na našem spratu. Nadala sam se nečemu romantičnijem od apartmana.

– Idemo da obučeš nešto toplije i udobnije, pa ćemo da se spustimo na plažu, važi?

– Aha. – promumlala sam.

Umirala sam od želje da ga poljubim. Ali, nisam. Želela sam da taj prvi poljubac sa njim, o kome sanjam od kad sam ga upoznala, bude dole na plaži, pored mora, a ne na vratima hotelske sobe.

 

Ovog puta bila sam spremna za manje od pet minuta. U tišini smo se spustili do mora i seli na, još uvek, topao pesak. Nisam mogla da započnem nikakav razgovor, a primetila sam da i on ima isti problem.

– Zašto mi nisi nikad rekla da ti se sviđam? – pitao me je posle nekog vremena.

– Očigledno je da si znao.

– Saznao sam večeras, jer mi je pijana Staša sve izbrbljala. Sedam godina ćutiš, Maniatisova. – smejao se. – Sedam godina, čoveče. Bio sam šmeker u petom osnovne.

– Nemoj me zezati.

– Sećam se tog prvog dana. Bila si ljuta na mamu što te je naterala da ideš u tu glupu školu, celog dana si bila besna na sve i svakoga i delovala si mi mnogo starije i ozbiljnije od svih nas. Bila si namrštena, uostalom, kao i svaki put kada si sa mnom pričala.

– Nemoj lagati da se sećaš.

– Imala si dva repića, i neku rozu majicu, čini mi se da su Simpsonovi bili na njoj.

– ‘Ladno se sećaš! Volela sam tu majicu.

– Bila je smešna, Ana.

– Da, verovatno si u pravu.

– O da, jesam.

Na trenutak smo se zagledali jedno u drugo, a onda me je poljubio. Eto ga, naš prvi poljubac. Poljubac o kom sam sanjala, ali nikada nisam verovala da će se zapravo dogoditi. Na sreću ili ne, nismo se zaustavili na tom jednom poljupcu. Te večeri pored mora učinio je da ga pamtim celog života. Šta god da se desi, zauvek će ostati onaj prvi u mom životu. Prvi u koga sam bila zaljubljena toliko da mu dozvolim da me ima celu. I nisam se kajala. Sve da me i sutra ostavi, sećaću se koliko sam u tom trenutku bila zaljubljena i srećna.

– Volim te, Ana. – šapnuo mi je, i nisam bila sigurna treba li da mu verujem. – Volim te od kada sam te pre sedam godina video u onoj smešnoj majici.

Nasmejala sam se i shvatila da se zaista nikada neću pokajati zbog ovoga što se večeras dogodilo.

Kasnije sam u svojoj sobi zaspala u njegovom zagrljaju i u tom trenutku nije bilo srećnije devojke od mene. Krivo je more.

 

X poglavlje

 

-Hej, što mi niste rekli da očekujete još društva? – pitao nas je Stefan kada smo se našli na doručku.

– O čemu pričaš? Ne očekujemo nikakvo društvo.

Jedina osoba koju sam očekivala, a trebala je danas da stigne, bio je moj otac. On svakako nije spadao u ‘društvo’ i zato sam bila prilično zbunjena Stefanovim pitanjem.

– Juče je zvala neka devojka, ako se ne varam, prezime je Kasalica. Rekla je da je očekujete i rezervisala je sobu pored vašeg apartmana.

Naravno, prezime smo svi prepoznali. Mina Kasalica je išla sa nama u odeljenje, i mogla bi se nazvati društvom koliko i moj tata. Ustvari, čak se i sa njim više družim. Kad je Danilo na spomen njenog prezimena ispljuvao sok koji je u tom trenutku pio, palo mi je na pamet da ona možda nije deo mog društva, ali svakako jeste njegovog. Nije mi trebalo mnogo da se setim sa kim je bio na mom osamnaestom rođendanu.

– Ana, možemo li da popričamo na trenutak? Nasamo?

Izašli smo iz restorana, a kada je počeo da priča, poželela sam da imam u ruci nešto oštro sa čime bih mogla da mu razbijem glavu. Znam, možda mi je u tom trenutku trebao psiholog, ali ne možeš pozitivno razmišljati kada ti dečko sa kojim si provela noć kaže da je zaboravio da je u Beogradu ostavio devojku.

– Znaš, Mina možda misli da smo zajedno. – rekao je.

– Zašto bi to mislila?

– Zato što jesmo.

To je bio taj trenutak u kom sam prvi put u životu poželela da povredim nekog.

– Sve je to zezanje, Ana, ona mi ništa ne znači. Nismo se čuli od kad sam ovde, a kad mi je Staša rekla da si zaljubljena u mene, svakako mi na pamet nije pala Mina. Mislio sam sve što sam ti sinoć rekao, volim te, i rešiću ovo. Odmah ću je nazvati.

– Malo je kasno za to, Danilo. Želeo to ili ne, uspeo da si me povrediš za manje od dvadeset četiri sata nakon što sam ti dala sve.

– Ana! – Uroš je bio na drugoj strani hodnika. – Izvini što sam sinoć bio kreten, trebalo je da se javim ranije, znam. Nije u redu poljubiti devojku, a onda joj se ne javljati ceo dan. Izvini.

To je bio drugi trenutak u kom sam poželela da nekoga povredim.

Pa, Maniatisova, izgleda da nisam jedini koji ima tajne. – rekao je Danilo pre nego što je okrenuo leđa i otišao.

Nije mi mnogo vremena trebalo da objasnim Urošu da je došao u pogrešno vreme. Sve mu je bilo prilično jasno kada je Danilo otišao. Bio je povređen, videla sam to u očima koje me više nisu gledale onako kao ranije.

– Deluješ mi kao sjajna osoba, Ana. – rekao mi je na rastanku. – Žao mi je što ovo nije bilo pravo vreme za nas, ali ko zna, možda će jednom doći. Sutra idem na takmičenje o kom sam ti pričao, ali čućemo se za par dana, da ti vratim cipelu. Nema smisla da ostane kod mene, očigledno je da nisam tvoj princ.

Pre nekoliko dana razmišljala sam o tome da li je moguće biti zaljubljen u dva momka istovremeno. Izgubila sam u istom danu jednog kog sam iskreno volela, i drugog, u kog bih se sigurno zaljubila da prvi ne postoji.

Bilo mi je dosta ovog odmora, i ludog provoda, momaka. Htela sam da se vratim kući u budem ona stara Ana, koju momci ne primećuju, koju Danilo ne primećuje. Ali bilo je kasno za to. Nisam shvatala zašto sam verovala da ova bajka može da potraje. Uroš je bio u pravu. Bila sam Pepljuga, a sada je sat otkucao ponoć i čarolija je nestala. Vraćam se kući bez cipele, ali i bez princa. Za razliku od Pepeljuginog, mene moj neće tražiti.

 

XI poglavlje

 

Tata je došao kao poručen, čim sam ispratila Uroša. Pričao je o putu u Italiju, gde već duže vreme merka jedan hotel, a sada mu je konačno pružena prilika da ga kupi. Bez razmišljala sam rešila da odem sa njim i tamo provedem poslednjih deset dana raspusta. Nisam želela da budem tu kad Mina dođe. Kako je te večeri trebalo da otputujemo, požurila sam da kažem Staši i Milošu da odlazim, i da spakujem stvari, a kad sam ušla u apartman shvatila sam da nisam jedina koja je rešila da ode. Danilov kofer je već bio spakovan.

– Ne želim da budem tu kad Mina dođe. Nadam se da me razumeš. – rekao je.

– Dobro. I ja odlazim. Idem sa tatom u Italiju, tamo ću biti do kraja raspusta.

– Obećaj mi da se nećeš praviti da se ovde nije ništa dogodilo i da ćemo sve ovo raspraviti kad se vratiš u Beograd.

Obećala sam, ali sam znala da ću prekršiti dato obećanje. Nas dvoje smo toliko različiti. Ovde smo imali taj savršeni trenutak, a kada se vratimo starim životima, više ništa neće biti isto. Znala sam to, a znao je i on.

Znaj, leto je varljivo, a srce ti zavodljivo. Kući kad si došla ti, znala si da si u zabludi… A to veče uz mora šum, od sreće sva si drhtala, krivo je more.

 

Staša i Miloš su bili razočarani što odlazim. Nisam bila sigurna zašto. Staša je sve vreme bila sa Stefanom, a Miloš sa Nikolom, koji mu je ovih dana postao najbolji prijatelj. Nisu shvatali da je njima odlično, a da ja na ovom putu brojim samo promašaje. Nisu bili dovoljno tu, da shvate koliko sam povređena.  To me je bolelo, ali sam ih razumela.

– Vidimo se za deset dana u Beogradu. – rekla mi je Staša dok me je ispraćala. – Ako bude bilo potrebe da dolaziš ovde po mene, javiću ti. Nisam sigurna da ću svojevoljno želeti da napustim Stefana. Ako ne budeš imala vremena, samo javi mom tati, on će sigurno doći. Ustvari, verovatno će poslati nekog iz obezbeđenja po mene. Do tad možda budem i udata.

– Ne šali se sa sudbinom. Vrati se u Beograd, da preguramo još jednu tešku godinu u školi, pa ćemo se zajedno vratiti ovde. Zauvek.

– Obećavaš?

– Obećavam.

I ovo sam obećanje planirala da održim. Razmišljala sam o tome dugo, o tome kako se ovde osećam kao kod kuće, o mojoj terasi, o svemu… Pa i o uspomenama koje sam u poslednjih nekoliko dana vezala za ovo mesto. Nakon što maturiram, doći ću ovde. Neću dozvoliti majci da mi određuje sudbinu. Šta god da se desi, za godinu dana živeću ovde.

 

XII poglavlje

 

Dani u Trstu prolazili su sporo i svaki je bio isti. Toliko dosadan, da sam se u mislima stalno vraćala u Bar. Na onu karaoke žurku, čula sam Danilov glas, osećala njegov miris. Nedostajao mi je, i shvatala sam da će dani u Beogradu koji su predamnom biti teški. Ranije sam bila samo zaljubljena klinka, ali sada su sva moja osećanja jača i nisam bila sigurna kako ću to preživeti… Nedostajao mi je sada, jer je bio daleko. A kad se vratim kući, nedostajaće mi još više, jer će biti tu, ali ne sa mnom… Od kada smo se rastali u Baru, nije se javljao. To je samo potvrđivalo ono što sam već znala. Da će se naša priča u Beogradu nastaviti tamo gde je stala u junu, i da će ova letnja epizoda biti zaboravljena.

Tata je postavljao suvišna pitanja, nije verovao da sam tu samo zato što su odjednom počeli da me zanimaju njegovi poslovi. Iako sam učestvovala u renoviranju hotela, nisam bila tome potpuno posvećena, a to mu je bio dovoljan znak da sam ovde iz drugih razloga, da sam od nečega pobegla…

– Ana, zaista mi nećeš reći šta je sa tobom? – pitao me je jedne večeri dok smo na terasi gledali zalazak sunca.

Ne znam iz kojih razloga, ispričala sam mu sve. Od dana kada sam otišla u školu sa dva repića i smešnom majicom, do onog trenutka kada me je Staša ispratila. Sve dok nisam završila priču o svom životu nisam primetila da plačem. Tek kad sam prestala da govorim shvatila sam da mi je lice prekriveno suzama. Kada mi je tata prišao i zagrlio me, počela sam da plačem još više. Nisam bila svesna koliko mi je život postao komplikovan kada sam sela u avion za Podgoricu.

– Ja sam kriv, dušo. Da sam te pustio na Ibicu, ništa se od ovoga ne bi dogodilo. Ali, bilo je suđeno da tvoj odrasli život počne baš ovako. Veruj mi, mila, ovo nije ništa u odnosu na ono što te tek čeka. Ceo život je pred tobom, biće tu i gorih stvari, zbog kojih će ovo plakanje delovati smešno. Uostalom, ne znaš šta će se desiti sa Danilom kad se vratiš u Beograd. Ne znaš da li ćeš sresti tog Uroša kada se jednom opet vratiš u Bar. Na kraju ćeš, verovatno, završiti sa nekim trećim, i bićeš srećna, jer ti to zaslužuješ. Bog zna da ti nije bilo lako sa mnom i sa tvojom majkom, ali izrasla si u divnu devojku i ponosan sam na tebe. A ti si previše dobra da bi plakala zbog nekog momka. Hajde, draga, obriši suze sa tog lepog lica, i pakuj stvari. Sutra te vodim u Beograd, i počinje novo poglavlje tvog života.

Drugi deo

I poglavlje

Iako to ni najmanje nisam očekivala, povratak u Beograd mi je prijao. Povratak u stvarni svet. Imala sam utisak da sam poslednjih mesec dana provela u nekom snu. Snu koji je počeo divno, a završio se paničnim vrištanjem nakon buđenja. Osećala sam da se sve promenilo, ali sam rešila da obećanje dato Danilu ne ispunim. Ponašaću se kao da se ništa nije dogodilo. Kao da sve i jeste bio samo san.

Bilo je to lako rešiti, lako izgovoriti – ali ne i uraditi. Kada sam ga videla tog prvog školskog dana shvatila sam da se  neke stvari jednostavno ne mogu izbrisati, a da je ovo što prema njemu osećam na ubedljivo vodećoj poziciji liste tih stvari. Trudila sam se da ga ignorišem i bila sam uspešna u tome, iako je bolelo. Od kada smo se onog dana rastali u Baru, nismo progovorili ni jednu reč. To jeste bio plan, ali se nisam dobro osećala što sve ide po njemu.

Staša je, očekivano, bila u mnogo gorem bedaku od mene. Bila je srećna, zaljubljena, a daleko od Stefana. Tako smo nas dve provodile dane šetajući bez cilja ili samo sedeći u tišini. Miloš nam se retko pridruživao, jer mu je, kako je govorio, naša depresija stvarala želju za samoubistvom. Sve je više vremena provodio sa Nikolom, pa se polako pretvarao u njega. Splavovi, žurke, alkohol. Naravno, nije preterivao, ali se zbog svega toga udaljavao od Staše i mene.

Tačno dvadeset sedam dana nakon povratka u Beograd, bila sam prinuđena da razgovaram sa njim. Bio je Milošev rođendan, i nisam mogla da se ne pojavim. Bend je svirao jednu od pesama koja me je podsećala na leto, pa sam izašla napolje plašeći se da ću zaplakati i da će neko to videti.

-Hladno je. – rekao je prebacivši svoj džemper preko mojih ramena, a ja sam zadrhtala zbog dobro poznatog dodira njegove ruke.

Nisam ništa rekla. Stajao je pored mene u tišini neko vreme, a onda počeo da priča.

– Hteo sam da ti dam malo vremena da razmisliš o svemu što se dogodilo, zato ti nisam prilazio.

Ćutala sam.

– Shvatam da sam te povredio, ali Ana, kunem ti se da to nisam želeo. Kada sam ti rekao da sam zaljubljen u tebe, stvarno sam to mislio. Moraš da mi veruješ. Raskinuo sam sa Minom čim se vratila iz Bara i moraš da mi veruješ kad ti kažem da mi to nije značilo. Da sam znao da ću te ovako povrediti, nikada ti se ne bih ni obratio, a posebno ne nešto drugo. Izvini Ana.

Još neko vreme je stajao pored mene, a onda mu je valjda dosadilo ćutanje. Poljubio me je u čelo i otišao. Bila sam zahvalna što je odabrao pravi trenutak za odlazak, jer da je ostao sekundu duže video bi suze koje su mi se slivale niz lice, onda bi me zagrlio onako kako samo on ume i ja bih se opet našla u onom snu.

Otišla sam u auto, gde sam mogla na miru da se isplačem i sačekam Stašu. Pojavila se nakon pet minuta.

– Ja sam upravo shvatila da ovog meseca nisam dobila. – rekla je.

Istog sam trenutka zaboravila na sve svoje probleme.

 

II poglavlje

Narednih nedelju dana prošlo je neverovatnom brzinom i u magli. Nakon što smo se odvezle sa Miloševog rođendana, svratile smo u apoteku. Dok je Staša u šoku čekala u kolima, ja sam joj kupila nekoliko testova za utvrđivanje trudnoće i otišle smo kod mene. Posle par sati i nekoliko litara popijene vode, dva od tri testa bila su pozitivna. Staša je bez prestanka plakala, a ja nisam mogla da nađem nijednu reč kojom bih je utešila. Nisam mislila da će se ovo ikada desiti i jednostavno nisam bila spremna na trudnu najbolju drugaricu u srednjoj školi. Stefanova reakcija je nije plašila, ali je brinula zbog svog oca. Bojala se da će učiniti nešto loše Stefanu, pa je brzo rešila da njega ne spominje kada roditeljima bude rekla da će dobiti dete .

Sačekala je jutro, a onda pozvala Stefana. Bio je iskren prema njoj, i rekao joj je da uprkos celoj situaciji, njenim godinama, školovanju i roditeljima, ne može biti tužan zbog činjenice da će dobiti dete sa devojkom koju voli. Obećao joj je da će sve biti u redu, a njegovo dobro raspoloženje i entuzijazam preneli su se i na nju. Rešila je da tog dana ode kod doktora i potvrdi rezultate, a onda i da saopšti roditeljima. Bila je spremna da se bori sa svojim ocem i više nego ikada bila je sigurna u svoju ljubav prema Stefanu.

– Imaćemo bebu. – rekla je, što nas je obe nateralo na smeh koji se pretvorio u suze.

 

Dva dana kasnije nastao je pravi pakao. Sišla sam na doručak, a posle nekoliko trenutaka moja majka je uletela u kuhinju i udarila mi šamar od čije sam jačine pala sa stolice. Mlatarala mi je pred očima primerkom nekih novina.

– Otac ti je na putu za Beograd. Marš u svoju sobu, ne želim da te vidim. Raspravićemo o ovome kad on dođe.

Nakon što je to izgovorila gađala me je novinama. Bio je to tabloid, najčitaniji u zemlji, a u desnom uglu naslovne strane bila je moja slika. O,da. Kupovala sam testove za trudnoću. Moja majka, naravno, nije znala da testovi nisu za mene, pa sam odlučila da joj i ne kažem dok tata ne dođe. Zbog udarca od kog mi je još uvek bridela cela desna strana lica, rešila sam da je pustim da se još nekoliko sati nervira zbog toga što će postati baka. Ocu sam, naravno, poslala poruku i sve mu objasnila kako ne bi skroz osedeo na putu od Trsta do Beograda. U međuvremenu sam se čula sa Stašom koja mi se nekoliko puta izvinila. Premijer je zbog posla van zemlje i to je bio jedini razlog zbog kog još uvek nije rekla roditeljima.

Negde u isto vreme na vratima kuće pojavili su se tata i Danilo. Dok ga nisam ugledala sa sve buketom ruža nisam shvatala kako ta slika u novinama može da utiče na njega. Stajao je preda mnom izgubljen, nije znao šta da kaže. Bio je šokiran, što se moglo videti na kilometar. Kleknuo je na jedno koleno, a ja više nisam mogla da izdržim. Prasnula sam u smeh, a odmah za mnom i moj otac. On je i dalje klečao, ništa mu nije bilo jasno, a moja majka je htela da ubije svog bivšeg muža, jer nije mogla da shvati šta je smešno. Tata je uspeo da je odvede iz hodnika i ostavi me samu sa Danilom.

– Ustani, molim te. – I dalje sam se smejala.

– Zašto mi nisi rekla?

– Danilo, da sam u jednom trenutku sumnjala da ću ti roditi dete, veruj mi, rekla bih ti. Nisam kupovala testove za sebe.

Olakšanje mu se moglo videti na licu, a onda je i on počeo da se smeje.

– Nemoj pogrešno da me shvatiš, da nam se to desilo uopšte ne bi bila loša stvar. Samo sam se plašio da će me tvoja mama ubiti.

– Verovatno bi te ubila. Imaš sreće.

Ni sama ne znam zašto, zagrlila sam ga. Osećala sam se u tom trenutku kao da je svet stao, i nisam želela da me ikada pusti iz tog zagrljaja. Sada, kad mi je bio toliko blizu, shvatila sam koliko mi ustvari nedostaje.

– Idem sada. – rekao je. – Pretpostavljam da je Staša ta koja je trudna, pa ako vam budem trebao, znaš da možete da računate na mene. I ja računam na to da ćemo ovih dana sesti i pričati o svemu. Važi?

Klimnula sam glavom i gledala kako odlazi.

 

III poglavlje

 

Živeti sa Marijom nakon tog dana postalo je teže nego inače. Tata joj je objasnio celu situaciju, a iako mi se izvinila, nisam je udostojila ni jednog pogleda. Nakon što me je udarila, ne pitajući me za objašnjenje, nije zaslužila da joj se više ikada u životu obratim. Jedva sam čekala da završim školu i odem što dalje od nje. Prilično me je iznenadilo to što odmah nije nazvala svog kolegu iz stranke, već je pristala da sačeka da mu Staša sama kaže da će dobiti unuče.

Te večeri kada je premijer došao kući, Staša mi se uplakana pojavila pred vratima. Sasvim očekivano. Njen otac nije želeo ni da čuje o tome, terao je da se reši deteta, a ona na to nije htela da pristane. Došla je, i molila me da odem sa njom u Bar. Pozvale smo Danila i Miloša, a oni Nikolu, pa smo samo pola sata kasnije nas petoro bili na putu za Crnu Goru.  Svi smo se plašili Stašinog tate, ali smo bili rešeni da sutra ujutru ona bude pored Stefana, i nismo hteli da dozvolimo da je iko u tome spreči.

Put je trajao dugo, a Danilo, Nikola i ja smo se na svakih sat vremena smenjivali za volanom. Svo troje smo tek po nekoliko meseci imali vozačke, i niko od nas do sada nije vozio van grada. Kasno smo krenuli i svi smo već bili umorni, ali nismo hteli da pravimo pauze. Bilo je pitanje vremena kada će premijer shvatiti gde mu je ćerka krenula, a njemu svakako ne bi bilo teško da zabrani naš izlazak iz zemlje.

Sedela sam pored Danila dok je vozio, a ovo troje su spavali na zadnjem sedištu. Gledala sam ih, i nisam mogla da sakrijem sreću što imam četiri prijatelja koji bi jedno za drugo uradili sve, pa čak i pobegli iz države. Ne znam u kom se trenutku to desilo, kada smo postali ovako povezani, ali sam znala da će ovi ljudi za mene uraditi sve, i znala sam da bih isto uradila i ja. Za bilo koga od njih.

– Drago mi je što ovo radimo svi zajedno. – rekao je Danilo, pogodivši o čemu razmišljam.

– I meni  je.

– Biće sve u redu.

Iako sam znala da ništa neće biti u redu, njegove reči su me smirile. Sada, u ovom trenutku, imamo jedni druge. O problemima ćemo razmišljati kada na njih naiđemo.

 

IV poglavlje

 

U Bar smo stigli oko šest, pre nego što je bilo ko od naših roditelja uspeo da shvati da im se deca prethodne večeri nisu vratila kući. Stašu smo ostavili kod Stefana, a nas četvoro smo se vratili u apartman u kom smo boravili letos. Plan je bio da se malo odmorimo i krenemo nazad, ali kada  smo stigli u hotel niko od nas nije mogao da zaspi.

-Šta ćemo da radimo? – pitao je Miloš. – Pitanje je vremena kad će početi da nas zovu da vide gde smo. Kako ćaletu da kažem da je Staša trudna? Još uvek ni ja to nisam svario.

-Ne smemo da pričamo o tome. – dodao je Nikola. – Siguran sam da njen tata ne želi da se vest širi.

-Kako onda da objasnim mojima gde sam?

Uspeli smo da Stašu dovedemo do Stefana, ali sada smo sebi napravili novi problem. Koliko god smo se trudili nismo mogli da pronađemo rešenje. Na kraju sam odlučila da nazovem mamu. Jedino je ona bila upućena u priču. Zamolila sam je da pozove njihove roditelje i kaže im da smo sinoć u našoj kući zaspali gledajući film, da će nas probuditi i poslati u školu. Tako je i uradila, ali ne kao uslugu meni, znala sam, već da njen kolega ne bi dolazio u nezgodnu situaciju kada se pročuje priča o trudnoći njegove jedinice.

– Moji neće nasesti na tu priču, siguran sam. – rekao je Danilo. – Bolje da odmah krenemo nazad.

-Ja na idem. Stašin tata će uskoro saznati da je ona ovde, biće joj potrebna podrška. Moram da ostanem.

-Ako Ana ostaje, ostajem i ja. – dodao je Miloš. – Šta njih dve žene mogu bez moje pomoći?

-Ma, ostajemo svi. Zovi Stašu i pitaj je da li svojima smemo da kažemo prave razloge dolaska ovde ili da nešto izmislimo.

Uradila sam kako mi je Danilo rekao. Nazvala sam Stašu, koju više nije bilo briga ko će znati.  Tako su njih trojica ispričali roditeljima šta se dešava i dobili dozvole da još nekoliko dana ostanu u Baru. Marija je poludela i održala mi govor od deset minuta o tome kako smo neodgovorni i  kako ne razmišljamo o čovekovom poslu i ugledu. Nisam mogla da verujem da čak ni u ovakvoj situaciji ne pokazuje da ima bar malo ljudskosti. Sa druge strane, tata je istog dana došao u Bar, za slučaj da nam zatreba pomoć nekog starijeg.

Premijer je Staši dao rok da se do sutra ujutru vrati kući sama ili će nekog poslati po nju. Nije imala nameru da to uradi. Predveče se na internetu pojavila vest da je njegova, jedva punoletna ćerka, trudna, i više nije mogao da spreči širenje glasina. Jedni su pisali da ona čak i ne zna čije je dete, drugi da je pobegla od kuće… Stefan je radio noćnu smenu, a nas petoro smo večerali u hotelu kad joj je tata poslao poruku.

Više me nije briga šta ćeš da uradiš sa svojim životom, ionako su svi već saznali. Drži se podalje od medija, a kad shvatiš da je sve što radiš velika greška, slobodno se vrati kući.

Staša se samo nasmejala i pravila se da je nije briga, a kada smo ostale same plakala je bez prestanka. I ponovo sam se našla u situaciji kada nisam znala kako da svojoj najboljoj drugarici pružim utehu.

Oko jedanaest je konačno zaspala. Izašla sam iz sobe i zatekla samo Danila.

-Gde su ostali?

-Otišli su da prošetaju. Nisu mogli da izdrže njeno plakanje.

-Zašto nisi otišao sa njima? – pitala sam spuštajući se na dvosed pored njega.

-Čekao sam te. Dužna si mi jedan razgovor.

-Moramo li to sada? Bio je težak dan. Samo me zagrli. I ćuti.

Uradio je to i tako sam se u njegovom zagrljaju ujutru probudila.




 

V poglavlje

 

Ceo sutrašnji dan provela sam sa Stašom. Iako je znala da podršku oca neće imati nikada, bila je bolje raspoložena, jer joj se tog jutra javila majka. Bila je ljuta na nju, ali nije imala nameru da je izbriše iz svog života, kao što je to nameravao premijer. Dogovorile su se da joj u narednih nekoliko dana pošalje stvari , da sredi situaciju u školi i prebaci je na vanredno.

Šetale smo, ručale pored mora… Bile smo iste kao kada smo pre dva meseca došle u Bar, a nekako se sve promenilo. Odrasle smo. Devojka sa kojom sam pre nekoliko meseci u bioskopu punom klinaca gledala crtaće postaće majka. I kako ću ja bez nje? Ona ostaje tu, srećna, zaljubljena, a ja treba da preživim još jednu godinu u srednjoj školi. Treba da podnesem tračeve koji će po toj školi kružiti o mojoj najboljoj drugarici, bez da nekoga ubijem.

-Molim te, reci mi da moram da ostanem ovde. Ne mogu da se vratim kući bez tebe.

-Naravno da možeš. Imaš u hotelu tri momka koji će, verujem, uspeti da zamene mene jednu. Izdrži sa njima još ovih nekoliko meseci, pa mi se vrati ovde.

Znate ono kad vas draga osoba zagrli i sve emocije koje su se dugo skupljale u vama izađu na površinu, pa se isplačete kao što niste odavno? Upravo se to nama dogodilo. Plakale smo, a ni same nismo znale šta je tome razlog, da li smo srećne ili tužne.

U hotel smo se vratile tek predveče, a u apartmanu je Stašu sačekalo iznenađenje. Dnevna soba bila je neprepoznatiljiva. Od količine crvenih ruža nije se video nameštaj. Pored prozora je bio postavljen sto, večera uz sveće je bila spremna, a romatniku su kvarili samo Miloš i Nikola koji su stajali pored stola u konobarskim uniformama. Pored vrata je bio Danilo, koji je uz gitaru tiho pevušio.

Zauvek tvoj, potpisujem, na svaku ludost pristajem, zatvori me i baci ključ, da više nitko ne može uć’… Veži me za sebe usnama,  veži na milion godina …

Stefan joj je prišao, kleknuo ispred nje i uhvatio je za ruku. Nekoliko trenutaka je samo ćutao, gledao je zaljubljeno, sa blesavim osmehom na licu.

-Toliko toga sam želeo da ti kažem, ali sada kad si tu, sve je otišlo iz glave. Mislim samo o tome koliko te volim.. Staša, sunce mog neba, hoćeš li da se udaš za mene?

-Ako možemo da se venčamo uskoro, dok ne budem jako debela, hoću. – nasmejala se i zagrlila tako jako, da ga je umalo srušila. – Volim te i biće mi čast da se udam za tebe.  Šta misliš o novogodišnjem venčanju?

-Zvuči savršeno.

Gledala sam je kako plače, po ko zna koji put u poslednjih nekoliko dana, ali sada nije bilo dileme. To su definitivno bile suze radosnice.

Danilo i ja smo izašli na terasu moje sobe, ostavivši ih da na miru večeraju, uz najsmotanije konobare koje sam u životu videla.

-Izgleda da znamo gde ćemo biti za doček. Nikad nisam imao plan za to tri meseca unapred.

-Staša i ja smo svakako želele da dođemo ovde.

-Pretpostavljam da nisam bio uključen u te planove.

-Naravno da nisi. Prećutao si da imaš devojku, nisi mi baš bio na spisku osoba sa kojima želim da provedem Novu godinu.

-Sad ćeš morati. Uostalom, nisam jedini koji je nešto prećutao. Nisi ni ti baš trčala da mi kažeš da te je Crnogorac poljubio.

-To je bilo pre… Ma, zaboravi. Neću da vodim ovaj razgovor.

-Obećala si mi.

-Jesi li još uvek sa Minom?

-Naravno da ne. – odgovorio je iste sekunde. – A ti sa Crnogorcem?

-Nisam nikada ni bila.

Poljubila sam ga.

-Vidiš da nema potrebe pričati o tome? I nemoj da ti je palo na pamet da me opet rastužiš.

-Neću, obećavam.

 

 

VI poglavlje

 

Narednog jutra nisam umela da objasnim Staši šta je to kvrcnulo u mojoj glavi, pa sam bez ikakvog razmišljanja Danilu dala novu šansu. Nisam umela da objasnim ni sebi.

-Ma i dobro je što si tako uradila. – rekla mi je dok smo pile prvu jutarnju kafu, a poslednju pre mog odlaska. – Zaljubljena si u njega, i to je jedino bitno. Biće on dobar.

Razgovarale smo o svakodnevnim stvarima, kao da se poslednjih nekoliko dana nije ni desilo, kao da za nekoliko sati neću biti na putu za Beograd, kao da ćemo se videti već sutra, a ne tek za par meseci. U tim trenucima nisam ni bila svesna koliko će mi nedostajati moja najbolja drugarica. Trčanje u obližnjem parku pre škole. Odlasci u bioskop utorkom. Jednom mesečno dozvoljeni obrok u Meku. Filmski maratoni petkom.  Nedostajaće mi sve.

 

Krenule smo u hotel kada mi se učinilo da je neko viknuo moje ime. Okrenula sam se, a preda mnom je stajao Uroš. Nisam ga čula ni videla od dana kada sam iz Bara otišla u Trst. Kosa mu je bila kraća, a brada, ona od tri dana, činila je da izgleda lepše nego što sam se sećala. Nasmejao se.Onako neodoljivo. Uzvratila sam osmeh. Onako smotano.

-Nisam bio siguran da si ti.

-Ja sam. – odgovorila sam brzinom svetlosti.

-Otkud ovde u sred školske godine?

Pogledala sam Stašu.

-Izdešavale su se neke neplanirane stvari. Ali lepe.

-To što su te dovele ovde dovoljno mi je da znam da su lepe.

Ćutala sam.

-Hoćeš da sednemo, popijemo kafu… ispričamo se? – pitao je pomalo nesigurno.

-Zapravo, žurim. Krećem kući uskoro, pa treba da se vratim u hotel da spakujem stvari. Sledeći put kad dođem, javiću se ranije, pa ćemo se dogovoriti. Važi?

-Srećan put. – poljubio me je u obraz. – Čuvaj se.

Znala sam da se neću javiti. Znao je i on.

 

Rastanak sa Stašom nije teško pao samo meni. Momci su takođe bili tužni, a i Stefan kome je bilo žao što se njegova voljena oprašta sa najboljim prijateljima.

-Ajde, požurite. Ako ostanemo još koji minut, kunem vam se da ću zaplakati. – galamio je Miloš.

Smejali smo se, ali činjenica je da smo se svi tako osećali.

-Ani, obećavam ti, ništa se neće promeniti. Ujutru kad kreneš na trčanje, nazovi me, pa ćemo tračariti preko telefona. Ionako je to bilo sve što smo radile. Danilo, dužan si da je utorkom vodiš u bioskop i u Mek jednom mesečno. Ali samo jednom. Ona će navaljivati da idete i češće, ali ne sme. Dogovoreno?

-Nemaš brige, neću je ugojiti. – odgovorio je sa osmehom.

-Vidimo se za Novu godinu. – rekla je.

Čvrsto sam je zagrlila.

-Čuvaj se. I čuvaj mi kumče.

Zaplakala sam čim je auto krenuo, a suze su tekle sve dok nisam uspela da zaspim. Obećala je da se ništa neće promeniti, a ni sama nije verovala u to. Promeniće se sve. Samo će jedna stvar ostati ista. Koliko god bile daleko, i dalje će biti moj najbolji prijatelj,moje rame za plakanje, osoba za koju bih uradila sve, a znam da bi i ona za mene. Aristotel je jednom rekao da je prijateljstvo jedna duša razdvojena u dva tela. Tako je to bilo sa nama…

 

 

VII poglavlje

 

U Beogradu su se ređali samo srećni dani. Toliko srećni, da nisam mogla da poverujem da se meni dešavaju. A imala sam taj ludi osećaj, da su ovi dani samo zatišje pred buru… Da će se desiti nešto toliko loše, što će tugom prekriti sve što se do sada zbilo. Srećom, svaki mi je novi dan dokazivao da grešim.

Uživala sam sa Danilom, u njegovoj pažnji, malim iznenađenjima. Volela sam da provodim vreme sa njim, pa makar samo sedeli u parku, ćutali i posmatrali prolaznike. Bilo mi je bitno da me on drži za ruku. Dovoljno za sreću. Ništa mi više nije trebalo… Smetalo mi je samo što nam vreme prolazi brzo. Nizao se dan za danom, a meni nekako nije bilo dosta trenutaka sa njim.  Ali postalo mi je jasno i pomirila sam se sa tim da kad nekog voliš, ni svo vreme ovog sveta ti neće biti dovoljno kad si pored njega. ..

Govorio je kako je uz mene postao bolja osoba. Iako to nikada nisam želela da mu priznam,  bio je u pravu. Promenila sam ga. Ali i on je mene…  Bila sam zaljubljena u život, vedra, nasmejana i ne sećam se kada sam se poslednji put na nešto požalila. Sa njim je sve bilo lepše. A on… Umesto da novac baca na izlaske i žurke, osnovao je humanitarni fond za pomoć deci oboleloj od raka.  Popravio je ocene i bio je blizu toga da dobije stipendiju za studije filmske režije u Americi. Odrastao je. Više nije bio onaj bahati klinac kakav je bio pre Bara. Pošto sam ga volela i onakvog, možete li da zamislite koliko sam bila luda za ovom novom, poboljšanom verzijom? Više nisam mogla da zamislim život bez njega i to me je plašilo.

I moj odnos sa mamom se popravio, ili mi se samo činilo zbog sve te sreće koju sam osećala. Postale smo bliskije, nije imala ništa protiv Danila, a bolje se slagala i sa mojim ocem. Bila je,  najblaže rečeno, čudna. Ali sviđala mi se takva. Nije baš mogla da dobije titulu za majku godine, ali se svakako popravljala i bila sam zahvalna na tome. Uostalom, nije jedina koja je bila čudna. Tata, koga sam viđala tri puta godišnje, sada nam je bio čest gost. Umeo je da svrati nenajavljen, samo da bi me video, a onda bi veče proveo uz stare filmove i belo vino sa mojom majkom. Da ih nisam toliko dobro poznavala, pomislila bih da se ponovo zaljubljuju jedno u drugo.

Miloš i Nikola postali su nerazdvojan tandem. Bili su redovni na svim bitnim dešavanjima u gradu, dok su u školi bili prilično neredovni. Zbog toga su obojica imali probleme, ali kao da ih nije bilo briga. ,,Jednom se živi’’ bio im je izgovor za sve. Uprkos novom, raskalašnom i, kako su govorili, brzom, načinu života, oboje su ostali dobri momci i samo mi je to bilo važno. Imala sam u njima dva sjajna i iskrena prijatelja, što je u ovo vreme prava retkost.

Staša i Stefan su bili odlično. Brojali su dane do svog novogodišnjeg venčanja i dolaska deteta na svet, a svakim danom su bili sve više zaljubljeni. Nisam verovala u ljubavne priče sa hepiendom, ali sam za njih bila sigurna da su jedan od onih parova koji će život provesti zajedno, zaljubljeni kao prvog dana. Sa Stašom sam se čula svakoga dana i uopšte nisam imala utisak da je stotinama kilometara daleko. Često mi je slala slike, tako da sam bila upućena u svaki detalj, pa i kojom brzinom joj stomak raste. Početkom decembra saznali su da će dobiti devojčicu, pa su se potpuno posvetili traženju savršenog imena za svoju princezu. Pomagala sam joj da priprema venčanje, dečiju sobu, i imala utisak kao da je to najnormalnija stvar koju jedna srednjoškolka može da radi. Bila je na sedmom nebu, a ja sam se beskrajno radovala zbog njene sreće.

Sredinom decembra, Uroš je na kratko uspeo da poljulja moju savršenu vezu. Javio se na fejsu, ‘ispričali’ smo se kao dva stara prijatelja. Uobičajena pitanja… Kako si, šta ima novo… Ono što se među nama dogodilo u Baru nije bilo tema razgovora.  Kao da se nije ni desilo. Ipak, Danilu je bilo dovoljno što je video poruke od njega. Poludeo je, a da ih nije ni pročitao. Bilo mi je simpatično to njegovo ljubomorisanje, dok nisam shvatila da je stvarno ljut. Uzalud sam dva dana pokušavala da mu objasnim da nemam ništa sa Urošem.

-Imala si jednom, zašto ne bi ponovo? – pitao je svaki put.

Odgovarala sam osmehom. Znala sam da ne može dugo da bude ljut. Trećeg dana se pojavio i ponašao kao da Uroš nikada nije ni postojao.

 

VIII poglavlje

 

U Bar smo krenuli čim je školsko zvono označilo kraj poslednjeg časa za ovo polugodište. Iako se našim roditeljima nije sviđala ta ideja, rešili smo da u Crnu Goru otputujemo kolima. Naravno, morali smo da obećamo da, ukoliko bude snega, nećemo voziti nazad, već ćemo se u Beograd vratiti avionom.

Jedva da smo izašli iz grada, a Nikola i Miloš su već spavali. Iako sam se nekoliko puta ponudila da preuzmem volan, Danilo je samo odmahivao glavom. Bio je zamišljen, a pogled nije skretao sa puta. Pokušavala sam da započnem razgovor u nekoliko navrata, ali se svaki put završavao nekom čudnom tišinom. Nešto se sa njim dešavalo, a nisam želela da ga pritiskam kako bih saznala šta je u pitanju. Znala sam da će mi reći kada bude spreman.

Na odredište smo stigli oko ponoći. Miloš i Nikola su otišli u grad čim smo se smestili, što i nije čudno s obzirom da su ceo put prespavali. Sa druge strane, Danilo i ja smo zaspali čim smo spustili glave na jastuke.

Staša me je probudila već u osam.

-Imamo gomilu stvari da odradimo. Biti kuma je posao sa punim radnim vremenom. Šta misliš o torti?

Stefan se vešto izvukao sa degustacije torti, pa eto mene, u devet ujutru, jedem treće parče.

-Sviđa mi se. Ova definitivno. – kažem gutajući poslednji zalogaj čokoladne torte.

-Samo još da izaberemo kako će izgledati. – dodaje Staša ne skidajući osmeh sa lica.

Toliko je uživala u organizaciji svog venčanja, da je rešila da se time bavi. Čim se porodi i devojčica, koja će se inače zvati Sara, malo ojača, planira da započne sopstveni biznis. Imala je moju podršku, a ono što joj je bilo još bitnije, imala je podršku i novac svoje majke.

Tog prepodneva izabrale smo tortu, odvela me je da vidim restoran u kome će se održati venčanje, pokupile smo poklončiće za goste, i nakupovale gomilu garderobe za malu Saru. Mislim da je to nerođeno dete imalo više stvari od mene.

 

 

-Stoti put ti kažem, prestanite mene da mešate u to! Molim te, nemoj više da me zoveš. – ušla sam u apartman i zatekla Danila kako galami u mobilni telefon.

-Hej, pogledaj kako sam slatku haljinicu kupila za bebu.

-Divna je. – rekao je, jedva je pogledavši.

Pošto je prekinuo vezu čim me je ugledao, rešila sam da se pravim da nisam čula taj razgovor. Krenula sam da ostavim stvari, ali me je zaustavio.

-Izvini što sam tako čudan ovih dana.

-Je l’ se nešto dešava? – pitala sam ga konačno.

-Ma… ništa bitno. Moji mi prave frku. – ućutao je na trenutak. – Ćale pravi neke preterano ljubomorne scene, keva navodno nije ništa kriva, a oboje me time zamaraju, kao da očekuju da ja rešim njihove bračne probleme. Psihički me ubijaju. Nadao sam se da ću ovde da se odmorim.

-Naravno da hoćeš. – rekla sam. – Daj mi taj telefon.

Uzela sam njegov mobilni, isključila ga i ubacila u fioku.

-Nećemo ga uključivati bar do ujutru.

-Obožavam te. – rekao je sa osmehom, koji dugo nisam videla.

Odneo me je do kreveta, iz kog nismo izašli sve do večere.

 

IX poglavlje

 

Noć pre venčanja niko od nas nije mogao da spava. U dva sata nakon ponoći, svi smo bili u Stefanovom i Stašinom stanu. Miloš i Nikola su malo i popili, pa smo se zabavljali slušajući njihove dogodovštine iz noćnih izlazaka.

-Idite kući! – vikala je Staša u šali. – Nije vam dovoljno što ću biti debela mlada, nego hoćete da imam i podočnjake do poda?

-Bićeš najlepša mlada. – tešio je Stefan svoju buduću suprugu.

Danilu su uporno stizale poruke na koje nije odgovarao. U jednom trenutku je izašao na terasu, a pošto ga nije bilo neko vreme, izašla sam da proverim da li je u redu.

-Bacio sam telefon.

-Neka si. Je l’ sve okej?

-Ništa nije okej. Ali to nije moj problem. Hajde, idemo unutra.

Miloš je pričao kako su Nikola i on celu noć u gradu bežali od nekih devojaka, a one su se pojavljivale bukvalno u svakom lokalu u koji su ušli.

-Siguran si da vam se nisu priviđale? Mora da su lude ako su za vama trčale. – dobacio je Danilo smejući se, i iako niko drugi nije primećivao, od mene nije uspeo da sakrije zabrinutost.

Tek smo se oko pet vratili u hotel, a kada smo se ujutru probudili, shvatili smo da to nije bila dobra ideja.

 

Venčanje je bilo zakazano za devet uveče, a gosti su u restoran počeli da pristižu sat vremena ranije. Ne skidajući osmeh sa lica gledala sam svoju najbolju drugaricu kako ih dočekuje, kako sa dozom straha posmatra da li će se neko od njih javiti kada je matičar pitao da li neko ima nešto protiv tog braka, kako je izgovorila to ‘da’ i po prvi put poljubila svog supruga. Sa suzama u očima gledala sam kako pokušava da sakrije tugu što njeni roditelji nisu tu, što niko od njene porodice nije došao da bude uz nju na ovako bitan dan…

-Hoćeš da ti bacim bidermajer? – pitala me je dok je u toaletu popravljala šminku.

-Zapravo, baci ga što dalje od mene. – odgovorila sam joj sa osmehom.

-Tako sam i mislila. Planiram da gađam Miloša i Nikolu, pa koji ga uhvati.

Zagrlila me je.

-Vi ste moja porodica. Hvala što ste došli.

Nisam znala šta da kažem. Samo sam je još jače stegla u zagrljaj.

 

Ponoć smo dočekali uz trubače i najlepši vatromet koji sam u životu videla. U Novu godinu ušla sam držeći za ruku čoveka svog života i znala sam da će biti savršena. Verovala sam da hoće. Sneg je padao već nekoliko sati, što je ovu preterano romantičnu noć učinilo još lepšom. Igrali smo, pevali, bar na kratko zaboravili sve probleme. Sve ono što se dešavalo izvan restorana na obali. Bila je to savršena noć. Nije moglo bolje. I nisam odavno bila toliko srećna. Imala sam sve što mi je u životu trebalo. Bar na trenutak. Tada sam verovala da će ih biti još mnogo, ali nije.

Sve što se dešavalo kasnije, bilo mi je u nekoj magli. Oko četiri ujutru pozvala me je Danilova mama, jer njega nije mogla da dobije s obzirom da je telefon bacio. Njegov otac je malo popio, a uz svađe koje su imali u poslednje vreme alkohol se nije baš dobro uklopio. Udario je. Nekoliko puta. A ona je završila na Urgentnom. Čim sam mu rekla, Danilo je krenuo kući. Želela sam da pođem sa njim, ali mi nije dozvolio.

-Rešiću to i vratiću se ovde. Budi uz Stašu.

Poslušala sam ga. Narednih dvanaest sati čekala sam da javi da je stigao. Trinaest. Četrnaest. Pomislila sam kako sigurno vozi sporo zbog snega koji je cele noći padao. Ali se nije javio. Nije ni stigao. Nikada. Oko devet uveče u moju sobu su ušli svo četvoro. Nikola, Miloš, Stefan i Staša. Pogledala sam im lica i iste sekunde počela da plačem. Nisu morali ništa ni da kažu. Ali ipak jesu. Jedva sam ih razumela od jecaja.  Nesreća. Klizav put. Kamion. Sleteo. Kanjon. Nema ga. Ovo poslednje mi je odzvanjalo u glavi sve dok se nisam onesvestila. Nema ga.

Treći deo

 

I poglavlje

 

Parkirala sam svoj novi auto ispred hotela ,M’. Rođendanski poklon od tate. I auto i hotel. Prošlo je osam godina od kada sam poslednji put bila tu. Osam godina od kada su me moji prijatelji na rukama izneli iz ovog hotela i odveli u Beograd. Da sahranim ljubav svog života.

Mnogo se toga od tada izdešavalo. Pobegla sam u London. Mnogo plakala. Mnogo patila. Osam godina nisam videla svoje najbolje prijatelje. Iste one koji su bili moj najveći oslonac u danima kada nisam mogla da stojim.  Osam godina bila sam daleko od svog sveta. Sveta koji više nije bio isti. Sveta koji je umro onoga dana sa njim.

Završila sam fakultet. Menadžment u hotelijerstvu. Izašla sam na tačno dva sastanka, koja su se završila tako što sam u svom krevetu, prekrivena preko glave, plakala.  Kući sam dolazila jednom godišnje. Ne na godišnjicu njegove smrti, jer su tada svi bili na groblju. Dolazila sam dan kasnije, ili ranije, kako me niko ne bi video. Kako ne bih morala da odgovaram na pitanja kako sam, kako život. Recite vi meni, kako može da bude neko ko je u jednom trenutku mislio da će imati savršen život pored voljene osobe, a samo nekoliko sati kasnije saznao da te osobe više nema? Nema ga…

I ne znam zašto sam se vratila. Ubedila sam sebe da je vreme. Da ne treba više da bežim. Evo me, na svoj 27. rođendan,  pokušavam da nastavim život tamo gde je stao kada sam imala nepunih devetnaest.  Vratila sam se, bez ikakvog plana. Stajala sam ispred hotela ,M’ i nisam znala šta je moj sledeći korak.

 

 

II poglavlje

 

Prošlo je šest meseci od kada sam se vratila u Bar. Preuredila sam sebi stari apartman  i to je postao moj dom. Bio je prepun uspomena, ali sam se uspešno borila sa njima i sećala ih se samo sa radošću. Bili su to najlepši trenuci mog života, ali sam obećala sebi da će ih biti još i uspešno sam koračala ka tom novom početku. Pre dva meseca potpuno sam preuzela očev posao što se tiče hotela u Baru i moram priznati da sam se odlično snašla. Očekivala sam gubitke, a posao je išao čak i bolje nego ranije. Izašla sam na još dva sastanka, a jednom momku sam čak dozvolila i da me poljubi. Na tom polju mi još uvek nije išlo dobro, ali sam se , za promenu, nadala da će biti bolje. Javila sam se Staši, Nikoli i Milošu, a njih troje su se poneli kao da nikada nisam ni odlazila.

Moje kumče, Sara, imala je skoro osam godina i bila je prelepa. U međuvremenu je dobila i brata. Verovatno nikada neću oprostiti sebi što su Stašine poruke, kada mi je pre tri godine javila da je ponovo postala majka, ostale bez odgovora. Ona mi je, srećom, oprostila.

Miloš je konačno uspeo da ostvari normalnu vezu sa devojkom. Bili su zajedno već četiri godine, a spremao se da je zaprosi. Sa druge strane, Nikola se još uvek nije smirivao i uživao je u takvom načinu života. Njih troje će uskoro doći u Bar da posete Stašu i mene. Mislim da ću im zauvek biti zahvalna što su se ponašali kao da nikada nisam ni odlazila i što su me raširenih ruku primili nazad u svoje živote.

Imala sam mnogo posla, a svo slobodno vreme provodila sam sa Stašom i klincima. Ona je već bila odrasla žena, a ja sam se pored nje osećala kao tinejdžerka. Uprkos činjenici da vodim jedan od najboljih hotela u gradu.

Izašle smo na ručak, kada je ona, po ko zna koji put pokušavala da me nagovori da izađem sa jednim Stefanovim prijateljem.

-Staša, molim te prestani. Čak mi je i Sara ponudila da me upozna sa svojim učiteljem, koliko si time opterećena. Kad bude bilo vreme da nekoga upoznam, taj će se sam pojaviti.

-A šta ako se pojavi neko koga si već upoznala? – pitala je gledajući iza mene.

Okrenula sam se, a prema nama je hodao Uroš. Onako zgodan, visok i preplanuo, bio je lepši nego što sam se sećala. Čitala sam o njemu pre nekoliko godina. Osvojio je olimpijsko srebro. Iako mi je bilo drago što ga vidim, zalepila sam se o naslon stolice i nadala se da me neće primetiti. Tako je i bilo. Prošao je pored našeg stola i napustio restoran.

-Nije mi jasno zašto mu se nisi javila. – galamila je Staša dok smo sa klincima šetale po centru.

-Možda me se i ne seća. Verovatno me ne bi prepoznao. Uostalom, možda me je i primetio, ali je ipak samo prošao. Nismo se videli skoro devet godina.

-Znam, ali…

-Nećemo više o frajerima. Ti imaš muža, a ja… Pa, ja sam u celibatu.

-Kumo, šta je celibat? – pitala me je Sara.

Krenula sam da joj objašnjavam, ali me je Staša prekinula.

-Objasniće ti mama kad dođemo kući, važi?

Devojčica je klimnula glavom, a mene je njena majka prostrelila pogledom.
– Moli Boga da ona do kuće to zaboravi.

 

III poglavlje

 

Staša i ja smo nestrpljivo stajale pred hotelom i čekale da Nikola, Miloš i njegova devojka Anja stignu. Imala sam tremu. Neviđenu. Nisam ih videla od Danilove sahrane. Otkako sam se vratila iz Londona, čuli smo se često, ali nije bilo isto pričati telefonom i lice u lice.

Crni audi se zaustavio na parkingu, a iz njega je prvi izašao Nikola. Sara mu je odmah poletela u zagrljaj, vrišteći od sreće.

-Mislim da je moja ćerka zaljubljena u Nikolu. – rekla mi je Staša. – Podseti me, molim te, da je držim podalje od njega za nekih petnaest godina.

Nisam izdržala da ne puknem od smeha.

-Lepo je ponovo čuti taj smeh. – Miloš mi je išao u susret.

Potrčala sam ka njemu, a kada me je zagrlio, kao da mi je neko dao dozvolu da se pošteno isplačem. Bilo je lepo ponovo biti u zagrljaju najboljeg prijatelja. Plakao je i on. U suštini, plakali smo svo četvoro, samo što se Nikola svojski trudio da to sakrije.

Što se tiče Anje, bila je to prijatna, sitna devojka crne kose. Miloš i Nikola su otvorili noćni klub u Beogradu, pa su se Miloš i ona tamo upoznali. Bila je godinu dana starija od njega, što me je prilično iznenadilo, s obzirom da je uvek jurio klinke, i radila je u banci. Svidela mi se. Svi smo, osim nje, znali da će je Miloš te večeri zaprositi.

Staša i ja smo je povele u kupovinu, dok su Nikola i Stefan pomagali Milošu da sve pripremi. Nisam mogla da se ne setim one noći kada je Stefan zaprostio Stašu. Sve je nekako podsećalo na nju, osim što Danilo nije bilo sa nama. A ta me je činjenica mnogo bolela.

Izašli smo na večeru, nas šestoro. Miloš je odveo Anju u obilazak obližnje plaže, a ona nije ni slutila šta je tamo čeka. Mi smo naručili flašu vina, da proslavimo, a kada su se kasnije Miloš i Anja (sa prstenom na ruci) vratili, bili smo prilično pijani.

-Nisam se napila stvarno dugo. – govorila sam preplićući jezikom.

-Ja sam pijan vrlo često. – dodao je Nikola.

-Mi imamo decu. Šta smo ovo uradili? – vikala je Staša na Stefana.

-Opusti se, moji roditelji ih čuvaju. Večeras smo samo ti i ja.

Devet meseci kasnije dobili su Dušana.

Posle večere, umesto da odemo kućama, produžili smo u diskoteku mog hotela. Ture su samo stizale u naš separe, i više se nije znalo ko pije, a ko plaća. Parovi su samo, jedan po jedan, nestajali izvlačeći se na umor, a Nikola i ja smo ostali sami. Zajedno smo izabrali devojku sa kojom će te večeri otići, što je i uradio. Taman sam krenula ka izlazu, kada sam ga ugledala. Baš kao i pre mnogo godina, Uroš je stajao u jednom od separea i pio vodu. Na kratko su nam se sreli pogledi, pa sam ja, kao opržena, sklonila svoj i požurila ka izlazu. Krenuo je za mnom i uspeo da me stigne pre nego što sam došla do lifta.

-Ana!

Okrenula sam se.

-Nisam znao da si se vratila. Kako si?

-Nemoj me to pitati. – rekla sam.

Pogledala sam ga u oči, i ni sama ne znam zašto, poljubila ga. Kada sam postala svesna toga što sam uradila, uletela sam u lift i nestala brzinom svetlosti. I te sam noći legla sama, pokrivena ćebetom preko glave. Ali ovoga puta nisam plakala. Nasmejala sam se i prvi put u poslednjih skoro devet godina zaspala bez suza. Osećaj je bio divan.

 

IV poglavlje

 

Iako to ne volim da radim, narednog jutra sam morala da naručim doručak u krevet. Ako se kafa i ceđena narandža mogu zvati doručkom. Glava mi je pucala od bolova, kao i želudac. Zaboravila sam kako je to biti mamuran, i proklinjala sam sebe što sam dozvolila da se na to podsećam u dvadeset sedmoj godini.

Maja, koja radi u hotelu od kad znam za sebe, donela mi je tacnu sa ‘doručkom’ , a onda mi pružila malu belu kovertu.

-Neki momak je sinoć ostavio ovo na recepciji. Verovatno neki udvarač od sinoć. Čula sam da si izašla. Kako je bilo? Sigurno dobro, čim si poručila kafu ovde. Pričaj mi sve.

-Polako Majo, prvo da popijem kafu.

Ženica je počela da posprema po apartmanu, a ja sam se naterala da otvorim ono pisamce. Znala sam da je od Uroša.

Javi mi se kad se probudiš. Nemoj mi opet pobeći, molim te.

Ostavio mi je broj telefona, a ja nisam znala šta ću sa njim. Nisam znala treba li da mu se javim, da li sam spremna za to, ni šta hoću od svog života.

Sat vremena kasnije, bili smo na hitnom sastanku. Hitan sastanak izgleda ovako – nas petoro, Anja je tu, a Stefan na poslu, ležimo u mom ogromnom krevetu, držeći se za glave, diskutujemo o tome treba li da pozovem Uroša.

-Ja sam za. – kaže Staša. – Bez razmišljanja.

-Ne bez razmišljanja. – dodaje Miloš. – Dobro razmisli šta želiš. Hoću da budeš srećna.

-Svi mi to hoćemo. – kaže Nikola dok mu se oči pune suzama. – Ali ja tebe jednostavno ne mogu da zamislim pored nekoga ko nije Danilo. Nemoj mene da pitaš šta da radiš.

On je otišao, a mi smo ostali u tišini. Bila sam na ivici da zaplačem kada je Anja progovorila.

-Ne znam da li imam pravo glasa, ali prosto moram nešto da kažem. Nikola je bio Danilov najbolji drug, ali nema prava da ti ovako nešto kaže. Prošlo je mnogo godina, Ana. Zaslužila si da budeš srećna. A da bi bila, ne možeš da ostaneš zauvek zakopana u prošlosti. Niko od tebe ne traži da zaboraviš Danila, ali je vreme da kreneš dalje. Moraš da shvatiš još jednu stvar. Danilo sigurno ne bi želeo da ti svako veče do kraja života na spavanje odlaziš sama, plačući. Pozovi tog momka.

Tada me je kupila za ceo život. I poslušala sam je.

-Videću se sa Urošem večeras. – rekla sam Nikoli koga sam pronašla u hotelskom baru.

-Drago mi je. Stvarno jeste. Žao mi je zbog onoga što sam rekao.

-Znaš, Nikola… Ni ja sebe ne mogu da zamislim pored nekoga ko nije Danilo. Ali, imala sam devetnaest godina kada je on poginuo. Ne mogu da ostanem zakopana u tom periodu. Prošlo je mnogo vremena. Dugujem sebi ovo. Uostalom, samo ćemo popiti kafu, ne mora da znači da će se bilo šta desiti.

-Čuvam ti leđa, Ana. Znam da bi Danilo hteo da budeš srećna. A pošto on nije ovde da se pobrine za to, tu sam da razbijem nos svakome ko samo pomisli da te povredi.

 

V poglavlje

 

Bilo je tačno pola devet kada me je Uroš pokupio ispred hotela.

-Ne mogu da verujem da ti zapravo živiš na svom radnom mestu.

-Veruj mi, čudno je što ti i ovaj sastanak nisam zakazala u tom hotelu. Ne mogu bez njega.

-Drago mi je što si se javila.

-I meni je. Stvarno.

Večerali smo u divnom restoranu na obali, ne preterano romantičnom, pa se nisam osećala čudno. Iako sam mislila da će biti momenata ispunjenih neprijatnom tišinom, nije ih bilo. Pričali smo bez prestanka i stvarno me je zasmejavao. Posle večere smo otišli u bioskop i gledali najnezanimljiviji film ikada. Ipak, bilo je lepo dok smo kasnije šetajući prepričavali scene i smejali se tim glupostima.

Lagala bih kada bih rekla da se nisam provela divno. Lagala bih kada bih rekla da sam se i u jednom trenutku osećala kao devojka čija je najveća ljubav negde gore. Na nebu. Lagala bih kad bih rekla da sam se i u jednom trenutku setila Danila. I lagala bih kada bih rekla da kasnije zbog toga nisam osećala krivicu.

Kući me je dovezao nešto pre tri.

-Nadam se da si se lepo provela. – rekao mi je kada smo stigli ispred hotela.

-Bio je ovo najbolji sastanak koji sam imala u poslednjih devet godina.

-Molim te reci mi da ih je bilo još.

-Ukupno četiri.

-Počastvovan sam što sam pobedio u tako jakoj konkurenciji.

Poljubio me je. I nisam se opirala.

-Laku noć, Pepeljugo.

-Hej, je l’ još uvek imaš moju cipelu?

-Naravno da je imam. – rekao je. – A ti?

Klimnula sam glavom i ušla u hotel.

 

 

-Očigledno je da među vama ima nečega. – pričala mi je Staša sutradan za doručkom. – Mislim, niste se videli ni čuli, koliko, devet godina? A bukvalno ste nastavili tamo gde ste stali.

-Ne preteruj Staša, bio je to samo jedan sastanak. A pre devet godina smo se samo poljubili. Jednom. Nismo mi ništa nastavili.

-Hoćete li se videti ponovo?

-Ne znam. Nismo se ništa dogovorili.

-Zvaće te, sigurno. Šta ćeš da radiš? Kako ti uopšte gledaš na celu ovu priču? – bombardovala me je pitanjima. – Je l’ možeš da zamisliš sebe u vezi sa njim?

-Ehej, nigde ne žurimo. – morala sam da je prekinem. – To što sam posle toliko godina uživala sa nekim momkom je dovoljan korak napred. Za dalje ćemo videti. Ali polako.

-Izvini, samo sam previše uzbuđena. – rekla je.

-I nisam mogla da je krivim. I ja sam bila uzbuđena, samo sam se trudila da to sakrijem.

Tog dana sam pokušala da se fokusiram na posao, ali mi nije pošlo za rukom. Svakog časa sam proveravala telefon, očekujući poruku, poziv, bilo šta. Oko podneva sam odustala, izašla iz kancelarije i ceo dan provela sa Stašom i decom. Sara i Strahinja su zahtevali moju punu pažnju, pa nije bilo vremena da ‘maltretiram’ telefon i pitam se da li je Uroš zvao.  Igra sa njima me je prilično izmorila, pa sam zaspala čim sam se dokopala kreveta. Ujutru sam zatekla poruku od Uroša.

Hteo sam da ti dam malo vremena da razmisliš o svemu što se dešava. Ali nisam izdržao da ti ne poželim laku noć. Lepo spavaj.

Nazvala sam ga, i te večeri smo se ponovo videli.

VI poglavlje

 

Prošlo je devet meseci od kako smo Uroš i ja izašli na prvi sastanak. Već pola godine smo i zvanično u vezi, a ja se dugo nisam osećala toliko živom. I toliko srećnom. Bio je toliko drugačiji od Danila, a ipak me je činio srećnom koliko i on nekada davno. Prošli smo svašta za ovih devet meseci. Moja tugovanja. Zatvaranja u sebe. Prvu Novu godinu koju sam proslavila od kada je Danilo poginuo. Njegovo zlato na Evropskom prvenstvu. Bronzu na Svetskom. Upoznavanja sa porodicom. Jednu svađu. Prekid veze koji je trajao dva dana. Najslađe pomirenje ikada. Ponovno venčanje mojih roditelja (ništa me ne pitajte). A evo nas i sada – zajedno slavimo rođenje Stašinog i Stefanovog trećeg deteta. Mali Dušan se rodio pre sedam sati, a ja sam, kao njegova kuma, organizovala najveću žurku ikada. Svi smo se skupili u klubu ,M’. Došli su čak i Nikola, Miloš i Anja. Stefan je već satima pijan, a mislim da se već deset puta presvlačio, jer mu svaku majicu pocepaju gosti koji sve vreme pristižu. Staša je, naravno, u bolnici i non stop kuka što se provodimo dok se ona muči u bolovima. Zovem je svakih deset minuta i pevam iz sveg glasa. Svaka pesma je naša. Ponosno idem okolo i pokazujem ljudima Dušanovu sliku . Iako na njoj ima tek dva sata, govorim im kako se iz aviona vidi da za razliku od Sare i Strahinje, on liči na Stašu.

Već u jedanaest sam toliko pijana, da je Uroš morao da me odnese do apartmana.

-Hoćeš li da napraviš ovakvu žurku kad ti rodim sina? – pitam ga jedva pričajući.

Nasmejao se. A ja sam htela da ubijem sebe zbog takvog pitanja.

-Trajaće tri dana.

Zagrlila sam ga i mislim, iste sekunde zaspala. Samo sam u daljini čula njegovo Volim te, a blagi osmeh mi je zaigrao na licu.

 

VII poglavlje

 

-Ne mogu da verujem da je već prošlo godinu dana. – kaže mi Staša koja u krilu drži Dušana, dok Sara i Strahinja trčkaraju okolo.

Zapravo, ne mogu ni ja. Pakujem stvari za vikend koji ćemo Uroš i ja provesti u Parizu. Tamo ćemo proslaviti godišnjicu veze. Patetično, znam. Pokušala sam da se izvučem, ali je već sve organizovao, tako da, eto… pakujem kofer.

-Pobogu Ana, zašto nosiš toliko stvari? Sigurna sam da nećete izaći iz hotelske sobe.

-Ne lupaj gluposti, nego mi pomozi da zatvorim ovaj kofer. – kažem joj.

-Zašto uvek moramo da kasnimo? – pita me Uroš koji uleće u sobu.

Ljubi me u čelo, uzima moj kofer i kreće ka vratima. Na brzinu se pozdravljam sa Stašom i klincima i trčim za njim. Bukvalno. Naravno, stigli smo na aerodrom i pre vremena.

 

Prosidba u Parizu. Kliše. Ali sam se ipak sa tog putovanja vratila sa prstenom na ruci. Šetali smo pored Sene kada je onako, niotkuda samo kleknuo ispred mene. Uplašila sam se i malo mi je falilo da pobegnem. To je nešto što stvarno nisam očekivala.

-Ana, još kada smo se upoznali, znao sam da ćeš postati veoma važan deo mog života. – rekao je. – Igrom slučaja, taj nas je život razdvojio, na mnogo vremena. Ali kada sam te one večeri u klubu ponovo ugledao, bio sam siguran da mi ovoga puta nećeš pobeći. Znaš da ne verujem u sudbinu. Ali verujem u nas. U našu priču. I verujem da ovoga puta ona neće imati kraj. Molim te, udaj se za mene. Hoćeš li?

Naravno da sam rekla da.

 

Prošlo je još dve godine dok me nije naterao da se, zapravo, udam za njega. Tih sam dana često mislila na Danila. Na to šta bi mi on rekao da me sada vidi. Da li bi bio srećan što sam zaljubljena? Ili bi se ljutio što sam nastavila život bez njega…  Evo me sada, sat vremena pre venčanja, razmišljam da li radim pravu stvar. U ruci držim staru rozu cipelu i pitam se šta bi bilo da sam vezu sa Urošem započela tada. Kad smo se upoznali. Šta bi bilo da nisam bila zaljubljena u Danila. Da li bi i onda Uroš bio taj sa kojim ću završiti. Plakala sam i molila Boga da mi pošalje neki znak. Znak odobravanja. Znak da Danilu, gde god da je, ne smeta što se udajem za drugog čoveka.

Staša ulazi u sobu i donosi mi kutiju. Kaže, doneo je kurir. Otvaram je, a u njoj cipela. Par sa onom koju sam do malopre držala u ruci. To je bio moj znak. Znak da je ovo prava stvar. Da je Uroš još tada bio moja druga polovina. Druga cipela. Samo nam je trebalo malo vremena da se nađemo.

Nikada neću zaboraviti njegov osmeh kada je ugledao te roze Aleksandar Mekvin cipele, dok sam u njima hodala ka oltaru.

 

 

*

 

Dve godine kasnije dobili smo sina. Uroš me je držao za ruku dok sam na krštenju plakala kada je sveštenik izgovarao njegovo ime, Danilo. Znao je u tom trenutku da je Danilo zauvek tu. Da je deo mog srca umro sa njim. I da će taj deo srca zauvek ostati zaključan, kao hram ljubavi posvećen njemu. Prvom koga sam u životu volela.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *