Komad duše

hrabrost

Drhtavim rukama ostavila je svoj potpis na parčetu papira. Spustila je olovku i pogledala ga u oči. Dan kada se njegovim prezimenom prvi put potpisala kao da je bio u drugom životu. Verovala je tada u srećan kraj, da se nekome predaje do kraja života, u dobru i zlu.

Hrabro je gledala u usne koje su je toliko puta ljubile i toliko puta nazivale pogrdnim imenima. Gledala je ruke koje su je godinama grlile i koje su joj često ostavljale modrice. Gledala je čoveka kog je, ne tako davno, volela više od života, a više ga nije poznavala. U očima su mu se skupljale suze, ali nije mu poverovala. Mnogo je lažnih suza isplakao u lažnom kajanju i mnogo mu je puta verovala da više nikada neće podići ruku na nju. Previše puta.




Bilo je toliko poljubaca, zagrljaja, suza, psovki i udaraca od trenutka u kom je bio njen princ iz bajke, do onog u kom se transformisao u zlikovca. U nasilnika. Godinama ranije, kada je postala njegova žena, čestitke su dolazile sa svih strana. Danas, kada je postao njen niko, čestitala je sebi. Mnogo je hrabrosti bilo potrebno da sebi prizna. Da sa osmehom pogleda u muškarca sa kojim je delila godine i da ga ostavi u prošlosti.

Bila je hrabra, snažna, bila je odlučna da se spasi. I vrištala bi. Vrištala bi na sav glas, svim ženama, devojkama i devojčicama da nijedan muškarac nije vredan suza, osim ako nisu radosnice. Da nijedan čovek nije zaslužio da uplakana skriva modrice, njegovih ruku delo, i da mu prašta udarce. Vikala bi svim ženama koje trpe i traže opravdanja za nasilje da se trgnu, da se probude. Da shvate pored koga spavaju i sa kim se bude. Da se ljubav ne broji oproštajima i da se dokazuje poštovanjem. Da muškarac ne bi trebalo da udara kad ima loš dan, nego da mu njen zagrljaj bude dovoljan da taj dan popravi. I onaj sledeći i svaki posle njega. Do kraja života, u dobru i zlu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *