Komad duše, Tamara Popov

gotovo, kraj, zauvek

Gotovo je. Kraj. Za zauvek. Za nikad više. Za odlaske i vraćanja. Kraj. Za vas dvoje kakvi ste bili. Za vas dvoje kakvi ste mogli da budete. Za ono dvoje koji nikada nisu uspeli.

I šta ostane posle svega? Malo suza, mnogo uspomena, brdo pesama kojih ne možeš da se setiš i neke čije reči pamtiš zauvek. Neke koje će zauvek biti podsetnik na nešto što ste imali.

Ostaje i pitanje. Glupo pitanje koje ti ne da mira, baš zato što znaš da je kasno da na njega dobiješ odgovor. Kasno, jer više zapravo i ne smeš da znaš i kasno jer više nema pravo da ti na njega odgovori.

A želiš da čuješ taj odgovor.




Ubiće te sve što je trebalo da kažete, a niste. I ubiće te što nemaš pojma da li je ikada i želeo nešto da ti kaže. To je pitanje zbog kog nesvesno ne možeš da spavaš. Pitanje koje se ne usuđuješ da mu postaviš. Pitanje čijeg se odgovora pomalo čak i plašiš.

I nikada nećeš saznati… nećeš saznati da li mu je stalo. Ne sada, ne juče, nego nekada pre. Da li te je bar nekada iskreno grlio. I da li ti je iskreno, dok te je držao oko struka, pevao pesme čije reči ne možeš da zaboraviš.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *